Svetsko, a naše

Piše: Gordana Janićijević, novinar IN4S Nacionalne TV

Ovu priču pišem iz dva razloga. Prvi je jer sam pre dve nedelje operisala desnu karotidu zapušenu 90 odsto, što je izliv krvi u mozak u najavi. Drugi razlog je moja fasciniranost organizacijom, stručnošću, ljubaznošću zaposlenih. Oba razloga mogu itekako da budu poučni, pa zato i pišem o tome.

Da krenemo. Sklonost ka povišenim masnoćama sam nasledila od oca. Uz to, bavim se stresnim poslom, a stres je jedan od okidača za ovu vrstu problema. Sedenje, nekretanje, neuredan način života je danak profesiji, pa i pratećim bolestima. Sestra, koja je lekar, skrenula mi je pažnju da, posle iznenadne smrti roditelja u razmaku od 11 dana, ultrazvukom redovno snimam karotide. Plak je te, 2013. bio zanemarljiv. Onda, 2019. mi je pozlilo. U Gradskoj su utvrdili da je bio 70 odsto (25 odsto za nepunih godinu dana, znam jer sam ga merila redovno). Upravo, tih 70 odsto je neka vrsta „klackalice“, kada se pokušava dijetom, lekovima da se zaustavi, teže i retko – smanji.

Sledi korona i nenormalni porast lipida (masnoća, posebno triglicerida) i glikoze. Tada sam saznala da je, iako se o posledicma korone ne zna mnogo, utvrđeno da posebno utiče na hormone, očne i ušne nerve i – srce. U julu prošle godine, zapušenost desne karotide je i dalje bila 70 odsto. Usledila je striktna dijeta i snimanje skenerom u decembru. Za pet meseci – desna karotida – 90 odsto, leva imeđu 20 i 30.

Trinaestočlani konzilijum IKVB „Dedinje“ odlučuje da je operacija neophodna. Prijem je zakazan za (to me je baš tešilo) 02.02.2022. Pre prijema morala sam da pribavim silne nalaze, kako ne bih uzalud trošila bolničke dane. Opet, na žalost, zbog korone, većinu nalaza sam radila privatno, što košta, ali dobijate na brzini i efikasnosti.

Prijem

Hladno, februarsko jutro. Prijem je u sedam ujutro. Urade vam brzi antigenski test, potom sačekate rezultat, onda vam vade krv i urade test na pi-si-ar. Potom sačekate u toplom kontejneru da vas prozovu. I sve ambulante su u kontejnerima koji su opremljeni kao priručne ambulante, kako bi se sprečila i minimalna mogućnost zaraze. Negde oko 10 časova, konačno isproveravani, ulazite u staru zgradu „Dedinja“. Otvaraju vam karton i obratite pažnju: bolnički dan košta 50 dinara! Zapanjena ovim, moja drugarica mi kasnije veli: „Zamisli da li bi tebi bila dostupna Klinika „Mejo“, a nemaju ništa bolje stručnjake od naših, tim pre jer su naši eksperti, u tamo nekoj Srbijici, nedelju dana pre mog dolaska, ugradili veštačko srce i odmah operisali dve preponske kile. Možda upravo zbog toga uopšte nisam cvikala. Karotida je za Dedinje – rutina.

Obučena u pidžamu, nas troje tog jutra primljenih, dolazimo do prvog sprata. U maloj trpezariji čekamo da odemo u pripremnu sobu. Tu provedete prvi dan i odatle vas vode u operacinu salu, a odatle u šok sobu.
Ispred trpezarijice srećem svog doktora, jednog od naših najboljih vaskularnih hirurga, docenta Predraga Gajina. Ne znam kakva mi je faca bila, tek valjda je osetio poriv da me ohrabri. Ne pamtim kako mi je neko kao on tada, tu, odagnao ipak nesvesni strah. Pomazio me po kosi i rekao kako će sve biti u redu, da je pogledao rezultate i rekao da ipak mora da me operiše (alternativa da vam stave „balončić“ u vidu stenta koji se naduva i proširi karotidu, ali je moj plak bio zamašan i morao je da se odstrani).

DSS SAOPSTENJE BERANE

Soba

Sobe su faktički osmokrevetne, podeljene po sredini, ali ne do kraja. Zbog korone u svakom delu je po dvoje pacijenata smeštenih unakrst da bi se ispoštovala distanca. Svi su beskrajno ljubazni i predusretljivi.

Čim sam se smestila došao je mlad lekar sa dvojicom pripravnika da mi uzme anamnezu. Malo je bio nadobudan, valjda zbog mladih kolega, pa sam ja malo trpela, a onda mu i „spustila“. Onda se smirio. Potom ide uobičajeno: uzimanje krvi za neke analize postavljanje braunile i moji problemi sa krhkim i dubokim venama. Znaju koju terapiju koristite, ali vam oni kažu šta smete, a šta ne smete da pijte. Imaju sve lekove. Na svakih deset, petnaest minuta vas neko obiđe i pita da li je sve u redu, da li vam nešto treba. Rade vam EKG, a potom i ultrazvuk srca. Tada su mi rekli da sam ujutro u osam prva na programu.

Higijena

Izbrojala sam četiri puta da se briše soba, prazne korpe, dodaju tečni sapun i ubrusi. Jednom dnevno se sve prostorije prskaju nekim dezinfekcionim sredstvom. Hodnici se oko sat vremena peru i glancaju nekim uređajima. Pošto je zgrada stara, na vaskularnoj hirurgiji (prvi sprat) su samo dva toaleta. Ali, za tih pet dana nisam imala ni jednu primedbu na higijenu. Imate i tuš kabinu i, logično, toplu vodu sve vreme. Svako jutro se, pre prve vizite, ukoliko je potrebno, menja posteljina i nameštaju kreveti.

Operacija

Pre operacije se obavezno istuširate i obučete nazovi spavaćicu koja se, daleko bilo asocijacije, vezuje pozadi. U hodniku ležete na kolica, pokrivaju vas nečim što podseća na jorgan, samo uzak. I počinje vožnja u fazonu holivudskih filmova. Blejite u kockaske neonske sijalice. Pusti Holivud, izgovorim Isusovu molitvu i Oče naš, i već stižemo u operacionu salu. Opet,svi su ljubazni, čak nežni. Pitaju me da li sama mogu da se prebacim na operacioni sto.

Ispalo je da mogu. Počnu da me bodu, ali se vene uplašile i pobegle. Na kraju, braunilu udenu u arteriju. Tada saznajem da će me intubirati, odnosno, da zbog slip apnee (prestanak disanja) tokom operacije će famozni respirator da diše umesto mojih pluća. I još da će me prvo uspavati, pa staviti to famozno crevo. I pre no što se „probudim“ izvadiće prvo crevo. Dok su to govorili ja sam već bila u polusnu. Budim se. Pitam kolko je trajala operacija i rekoše mi – sa pripremama – dva sata. Grlo me bolucka, promukla sam od intubacije. Opet sam se sama prebacila na ona kolica za transport. Opet holivudske kockaste neonke.

Šok soba

Tu počinju zaista 24 najneprijatnija časa. Ne smeš da se pomeriš. Samo malo. Ma santimeter se pomeriš, čuješ:“ Nema mrdanja!“ Usta suva, žedna sam, ali tek po podne sam smela dva gutljaja vode da popijem. I tako, na dva sata,po dva gutljaja. Počinje i da boli. Skapiram da mi mere pritisak i rade EKG preko nečega što ne vidim jer mi je iza glave, a valjda povezano sa silnim cevčicama. Bočice se samo smenjuju na onom stalku. Vreme prolazi sporo. Gospođa u susdnoj sobi, koja je operisala srce, ima bolove i ekipa je sve vreme kod nje. Nemaš ni predstavu o vremenu. Na kraju tražim nešto za spavanje. Budim se oko pet ujutru. I sjajna sestra Brana donese alkohol i gazu i obrisa silan jod (videh po žutoj gazi), umila me vodom, a onda me i nasmejala jer me je očešljala, vezala kosu u rep i napirlitala za vizitu. Konačno. Lekari su zadovoljni, izvadili su mi cevčicu (valjda tzv. dren). Opet transportna kolica, nova soba u istom fazonu. Malo olakšanje jer sam mogla malo na levu stranu da se oslonim, ali nisam smela da zaspim da ne povredim ranu. Srećom, imala sam zanimljivog sagovornika i vreme je brže prolazilo.

Vizite i lekari

Ujutro imate dve vizite i uveče jednu. Skoro svi lekari, kada dođu na posao, obiđu sve sobe, pitaju kako smo, treba li nam šta. Zapravo, pitaju vas svi, od čistačica do lekara. A i sam prof. Bojić se skoro češće sreće i viđa po hodnicima i sobama nego u kabinetu.

Kuća

Petog dana sam otpuštena. A mogla sam i trećeg, da se nisam plašila. Ne smete ništa da nosite. Lekar mi je nosio torbu. Predaje vas, kao paket, onome ko je došao po vas. Sa rane je drugi dan skinuta gaza i rana je otvorena jer tako brže zarasta. Nedelju dana posle operacije vam vade konce. Kada otpadne krasta (posle dve nedelje) mažete je nekom mašću, tipa Šaljićeve. Oni koji su prošli kroz sve ovo kažu da posle par meseci, do godinu dana, samo vi znate da ste tu imali ožiljak. Kroz šest meseci je kontrola.

Epilog

Evo, posle dve nedelje, još malo, pa kao da ništa nije bilo, osim, vidljivog ožiljka Dragi moji, lagano sam ja vama sve ispričala, ali ću uredno snimati ovu drugu karotidu. I sve ovo je napisano upravo zbog toga! Kardiovaskularne bolesti su najčešći uzrok smrti ljudi kod nas. Kakva korona! Na okolnosti, stresove, dva posla, neuredan način života ne možemo mnogo da utičemo, ali možemo povremeno da uradimo neku vrstu manjeg sistematskog pregleda i prekontrolišemo najugroženije organe.
S druge strane, Evropu smo doveli na Dedinje 1. Kada prororadi Dedinje 2 -svet je naš!Sve čestitke i zahvalnost prof. dr Milovanu Bojiću za viziju, misiju i organizaciju!
Svetsko, a naše! Samo treba imati viziju i shvatiti misiju!

P.S. Za nedelju dana otvara se “Dedinje 2“ na 14.000 kvadratnih metara. Privodi se kraju instaliranje najsavremenije opreme koja uopšte postoji u svetu. Time će se naše „Dedienje 2“ svrstati među nekoliko najboljih kardiovaskularnih instituta u svetu, čime su ispunjene vizija i misija sa početka priče o „Dedinju 1“, kada niko, osim profesora Bojića nije verovao u to. U planu je da se odmah po otvaranju „Dedinja 2“ počne sa radovima na rekonstrukciji i modernizaciji„Dedinja 1“ čime će se povećati kapacitet i stvoriti uslovi da oba „Dedinja“ postanu najveći, najstručniji i najznačajniji kardiovaskularni centar u ovom delu Evrope, ali i šire.