Sveti vladika Nikolaj: Ne oglušite se, braćo, o ovaj spasonosan predlog Crkve, jer Crkva ga ne čini zbog sebe no zbog vas

Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Iznad grijeha i smrti, besjeda o krajnjoj pobjedi dobra – posvećena onima koji stradaju bez nade (odlomak):

,,Niko pod Suncem nije veliki, draga braćo, osim čoveka, koji veruje u krajnju pobedu dobra. I niko ozbiljno ne veruje u Boga osim čoveka, koji veruje u krajnju pobedu dobra. Te dve vere se podudaraju kao što se sunčana svetlost podudara sa Suncem.

Kao što se ne može priznavati sunčana svetlost, a odricati Sunce, tako se ne može priznavati krajnja pobeda dobra, a odricati Bog. Niti obratno. Verovati u Boga znači verovati u krajnju pobedu dobra; verovati u krajnju pobedu dobra može samo čovek sa verom u Boga.

U trenutku, braćo, kad potamni vaša vera u krajnju pobedu dobra, znajte, da je potamnela vaša vera u Boga. Ljudi, koji kažu da veruju postojano u Boga, a međutim tvrde da zlo uvek pobeđuje dobro, nisu niukoliko svesni svoje vere.

Jer ako Bog postoji, to njemu pripada pobeda, a nikom drugom. U svetu se bori dobro i zlo. Ako bi zlu pripala krajnja pobeda, to bi značilo, da je Bog zla sila. No Bog pre ne bi postojao no što bi postojao kao zla sila. Postoji li Bog, to on postoji neminovno kao dobra sila; postoji li Bog kao dobra sila, to je krajnja pobeda dobra neminovna posledica egzistencije Boga.

Vera u Boga otuda znači veru u krajnju pobedu dobra.

Vi svi, braćo, verujete u Boga, no ima li jedan među vama, koji bi verovao u krajnju pobedu dobra? To jest ima li jedan, koji bi verovao dosledno? Neka vas ne čudi i ne vređa moje pitanje: gle, od uvek je bilo mnogo verujućih u Boga, a malo verujućih u krajnju pobedu dobra; i gle, od uvek je vređan Bog na taj način, što se moć njegova smatrala slabijom od moći zla.

Ja znam koje su dve najveće ludosti pod Suncem: jedna je: vera u Boga bez vere u krajnju pobedu dobra; druga je: vera u krajnju pobedu dobra bez vere u Boga. Jedno je oganj koji se gubi u mraku, drugo je mrak, koji se negde i negda završuje ognjem.

Kako to? Kako to? – pitaćete. Ne treba pitati. U glavama onih, koji nose ove dve ludosti, ne može nikad da se obrazuje jedan razuman odgovor na ovo pitanje.

Kako to? Kako to? Nikako; vera u Boga nikako nije oganj koji se gasi u mraku; vera u krajnju pobedu dobra nikako nije mrak, koji se negde sam od sebe razgoreva u oganj. Vera u Boga i krajnju pobedu dobra, to je jedno drvo sa stablom i krunom. Sama vera u Boga, to je drvo sa stablom, bez krune. Sama vera u krajnju pobedu dobra, to je kruna bez stabla, koja visi u vazduhu.

U svetu se prepiru dve grupe ljudi: jedno su pobožni, koji ne veruju u pobedu dobra drugo su bezbožni, koji veruju u pobedu dobra. Jednoj grupi ime je zabluda, i drugoj grupi ime je zabluda. Jedni su stablo bez krune, drugi su kruna u vazduhu.

Ima li ko god među vama, čija bi duša bila dovoljno široka i dovoljno jaka za jednu normalnu, potpunu veru? Ima li ko god, čiji duh ne bi predstavljao razbijeno ogledalo, u kome se mogu da ogledaju samo sitni delovi harmonije sveta i života?

Ima li ko god, koga istovremeno osvetljava vera u Boga i zagreva vera u krajnju pobedu dobra? Ako ima jedan, onda vreme naše nije bez Mesije, ako ima dva, tri i deset, onda vreme naše nije bez proroka i apostola, niti bez heroja, niti bez mudraca.

Ko je Mesija? To je čovek, koji vidi Boga u svome životu i u životu svega oko sebe i vidi krajnju pobedu dobra u svetu.

Ko je prorok? To je čovek, koji se oseća nadahnut Bogom i nadahnut verom u krajnju pobedu dobra.

Ko je apostol? To je čovek, koji propoveda Boga i krajnju pobedu dobra.

Ko je heroj? To je čovek, koji je uveren, da će dobro na kraju krajeva pobediti zlo i koji se za života neustrašivo ističe kao branitelj i zatočenik dobra.

Ko je mudrac? To je čovek, čije misli vode Bogu i čije srce gori verom u pobedu dobra.

Svako vreme u istoriji nosi naročito obeležje kao što svaka planeta u vasioni nosi svoju naročitu boju. Sva vremena su utkana tesno jedno u drugo kao raznobojna potka u jedno isto tkivo. Obeležje jednog vremena je kult telu i fizičkoj snazi; obeležje drugog vremena filosofska povučenost i asketizam; obeležje trećeg vremena negovanje nauke i umetnosti; obeležje četvrtog vremena vlada tehnike.

Vlada tehnike, obeležje je upravo našeg vremena. Nikad tehnika nije bila tako razvijena kao u vreme, u kome mi živimo. Njena vlada prelazi gotovo u apsolutizam. Sve druge oblasti ljudskog duha i ljudske aktivnosti moraju se zadovoljiti sa jednim skromnim rangom u sravnjenju sa svepotiskujućom tehnikom.

Izgleda da se čak i crkva Hristova mora u naše vreme zadovoljiti jednim skromnim rangom pred modernom tehnikom. Tako je i u stvari. Da; prava crkva Hristova uostalom uvek je zadovoljna rangom, koji joj ljudi dadu, no prava crkva Hristova nikad nije zadovoljna ljudima. Crkva Hristova je stalan protest protiv ljudi onakvih kakvi su.

Šta je ideal crkve?

Ideal crkve je pobožan čovek s verom u krajnju pobedu dobra. Dok god takvog čoveka ne vidi u sredini svojoj, crkva ne miruje sa svojim protestom. Nađe li se takav jedan čovek crkva opet ne miruje sa protestom što se i svi članovi njeni ne požure ka savršenstvu ovoga jednoga.

Ideal crkve nije nešto nemoguće i neostvarljivo. Ideal crkve viđen je do sad mnogo puta ostvaren u istoriji čovečanstva. Svoj ideal crkva je Hristova gledala do sad ostvaren na svome Mesiji, na svojim prorocima i apostolima, i herojima i mudracima.

No crkva još uvek postoji, i ako je njen ideal ostvaren toliko puta do sad; crkva postoji, da bi sve ljude privela svome idealu, i postoji neprestano kao institut nezadovoljstva prema ljudima i dobronamerne kritike i vaspitanja ljudi.

Ima mnogo ljudi koji žive u velikoj daljini od ideala Hristove crkve. Ti ljudi, koji su siromašni verom u Boga i krajnju pobedu dobra, prkosno ističu neko svoje bogatstvo, misleći da je to njihovo bogatstvo nesravnjeno veće od onoga, koje crkva predlaže.

Crkva predlaže svima ljudima na zemlji bogatstvo u veri u krajnju pobedu dobra, kao jedino bogatstvo, koje mogu imati svi ljudi i koje mora nadživeti i naslediti sva ostala bogatstva.

Ne oglušite se, braćo, o ovaj spasonosan predlog crkve, jer crkva ga ne čini zbog sebe no zbog vas. Čovek, kome ideal Hristove crkve ostane vazda nedostupan, nije potpun čovek no karikatura od čoveka, nije celo pravilno ogledalo, no izlupani i ispremetani komadići, koji pokazuju razroko i iskrivljeno lice.“

Pročitajte još:

(VIDEO) Besjeda oca Gojka Perovića u Baru: Vaskrs je došao u vrijeme Božića, pa zato šetamo; ne mogu grešnici prebrojati anđele