• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Сведок страшног покоља

1 година ‎ ИН4С

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан.

Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

Спас у збеговима

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу – батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора – становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гдје сам се сакривао шест мјесеци“.

У систему усташког терора значајно место имало је и масовно протеривање Срба са територије НДХ. Уз физичко ликвидирање и прекрштавање то је био трећи начин „решавања“ српског питања.

Усташе Славко Кватерник и др Младен Лорковић преговарали су о том програму са немачким снагама 4. јуна 1941. у Загребу. Било је предвиђено да се у оквиру германизације Доње Штајерске око 179.000 Словенаца пресели на подручје НДХ, а у замену да се Срби иселе у Србију. За реализацију плана задужен је био посебан усташки уред – Државно равнатељство за понову, који је преузимао и сву покретну и непокретну имовину исељених особа, а потом предавао „на располагање Заводу за колонизацију у сврху унутарње колонизације“. Преко великих жупана свим котарским предстојницима и усташким логорницима упућене су инструкције да сваки котар образује свој уред за исељавање и посебна „сабиралишта“. Ухапшени су морали „у најдуљем року од 30 минута“ спремити се за путовање и бити спроведени у та сабиралишта.

Посебном наредбом позвани су сви Срби „који су се доселили у подручје НДХ послије 1. сијечња 1900. године“, те „њихови потомци ма којега звања они били“, да се у року од десет дана пријаве властима у месту свога боравка. Напоменуто је да ће се сматрати ратним заробљеником свако ко се у том року не одазове позиву. Равнатељство усташког редарства у Загребу било је, међутим, ригорозније. Почетком јула упутило је позив „свим православцима од 16 до 60 година живота, без обзира да ли су и када прешли на другу вјеру“ да се пријаве у року од три дана.

Усташе су том задатку приступале углавном ноћу, изузетно дању. У просторијама одређеним за то обављали су детаљне претресе људи, жена, деце и њиховог пртљага. У својим наредбама усташка руководства упозоравају да су ти задаци строго тајне природе, хитни и неодгодиви, и да сваки пропуст потпада под удар прописа преког суда, јер се ради о „послу од великог државног интереса“.

Према извештају државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, до 16. фебруара 1945. у Србији је са територије НДХ било 107.167 избеглица, 2.631 депортовани и 11.235 протераних – пресељених Срба.

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: