Sve zadužbine oca Agapita zbog okajanja greha

Vest da se u mestu Čile Čiko u Patagoniji nedavno upokojio arhimandrit Agapit, klirik Eparhije buenosaireske i južno-centralnoameričke pri SPC, prošla je relativno nezapaženo! O ovom arhimandritu, shi monahu, iskušniku i istinskog podvižniku i pokajniku doskora se nije mnogo javno govorilo. Razlog za to je što se Agatip zavetovao na siromaštvo i tihovanje uz strogi post, uz opaku bolest, bez želje za preterane odnose sa sredstvima javnog informisanja. Ono što sada znamo o arhimandritu Agatipu izaziva ogromno strahopoštovanje i moglo bi da posluži za pisanje više romana i filmskih scenarija.

Agapit je Rus, rođeni Moskovljanin, koji je u Manastir Prevlaku Miholjsku kod Tivta stigao 2006. godine, na poziv mitropolita Amfilohija. Tražio je blagoslov da obnovi ruševine prastarog hrama na vrh brda Bjelice, iznad Radovića, na Luštici. I dobio je blagoslov da samo uz pomoć dobrovoljnih priloga tu napravi isposnicu Čuda Arhangela Mihaila. Uz pomoć ljudi dobre volje otac Agapit, živeći godinama u jednom napuštenom vojnom kamionu je gradio hram i konake i ostale prateće objekte. I to sve boreći se sa tri karcinoma!

Pomagao mu je njegov prijatelj, danas najmlaći shi monah pod okriljem SPC Melhisedek Prvulović. Tihovali su i gradili na suncu , vetru i kđi, jedući samo jednom dnevno, bez struje i vode, ne prodajući robu, nenaplaćujući svešteničke usluge. Od milostinje koju su dobijali napravili pravo čudo – predivne kamene objekte sa zvonikom na kojem je danas zvono od dve tone.

Sve to pokušavamo da vam dočaramo uz fotografije fotoreportera Zorana Jovanovića Mačka i fotozapise objavljene u albumu skita Čuda Arhangela Mihaila. Zdanje za opšte divljenje, pravo čudo od lepote na vrh brda, odakle se vidi cela Boka kao na dlanu, gde monasi kažu, pola u šali pola u zbilji najbliži Bogu.

Malo ko je imao priliku da se upozna sa tom vanrednom lepotom, a redakcija Azbučnika se zahvaljuje shi monahu Melhisedeku Prvuloviću, što je dao blagoslov za fotografisanje i što je prekinuo svoje tihovanje i samovanje da bi nas ugostio!

Do pomenutog skita koji dominira nad Tivatskim zalivom od Manastira Miholjske prevlake stiže se za tridesetak minuta vožnje. Sa puta, koji spaja Tivat sa Radovićima, na jednoj od usamljenih raskrsnica, vez ikakvog obeležja, nastaje makadamski drum prema skitu.

Tu su zapuštene seoske raskrsnice, ali i baza najverovatnije nekog preduzeća za puteve, gde ako zalutate, kao što se nama dogodilo, nalećete na narogušene čuvare. Oni nemaju nimalo milosti ni ljubaznosti. Posle tog nemilog susreta, nastavljamo put po makadamu, po krševitom lavirintu među kamenjem, trnjem, šibljem i poljskim cvećem. Dominiraju mirisi poljskog cveća. Sunce je na zalasku, pa gasimo klimu i otvaramo širom prozore da se nadišemo tog neverovatnog brdskog vazduha. Dole iza nas ostaje Boka Kotorska, a panorama je slična onoj koju vidite kad avion sleće na tivatski aerodrom. I dok se džip polako penje, shvatamo da se manastirsko zdanje vidi baš sa svih strana, jer dominira visoko, na brdu!

Manastirsko zdanje, pred sumrak, obasjano poslednjim sunčevim zracima , gledamo i fotografišemo sa neka dva-tri kilometra razdaljine. Krovovi kamenih građevina pod okriljem skita Čuda svetog Arhagela Mihaila kao da se sjedinjuju sa nebeski svodovovima.

I dok se parkiramo kraj ove kamene svetinje, koja, kao da je uklesana u crnogorski krš, shvatamo da smo stigli na posebno mesto. Skit je neimarskom rukom vešto ograđen kamenim zidom, nad ulaznom kapijom dominira zvonik na kojem je zvono teško dve tone . Najveće na ovim prostorima. Kad zazvoni čuje se do u celom zalivu. Porta je u potpunosti popločana kamenom, od kojeg su i manastirska crkva, velika trpezarija, konak, prostorija za prijem gostiju. U svetinji nema struje, shi monah Prvulović naslednik monaha Agapita, poštuje zavet svog duhovnika i ne želi tu ugodnost.

Krećemo se po polu mraku , a sve oko nas blista i reflektuje poslednje sunčeve zrake, a potom i one koji siđu sa Meseca. Otac Melhisedek Prvulović nas uvodu u mermenu krstionicu, izidanu i oslikanu u vizantijsko plavim nijansama, koje su karakteristične i za crkvu skita. Onaj ko se ovde krštava silazi mermernim stepenicama, na samo dno – da bude pogružen u vodi, kao što su to nekada, kršatavajući, činili apostoli.

U manastirskoj crkvi, koju su oslikavali isti freskopisci kao i hram Hristovog spasenja u Podgorici, dominira polijelej, jedinstven u Crnoj Gori, izrađen u Rusiji. U pitanju je remek delo crkvene umetnosti .

A onda sledi ono što retko ko može da doživi: višečasovni razgovor sa shi monahom Melhisedekom Prvulovićem. Potpisnik ovih redova obišao je više desetina manastira, razgovarao sa više desetina duhovnika, ali jedinstven utisak na njega ostavio je četrdesetogodišnji Melhisedek Prvulović. Zato je zaslužna inspirativna beseda na tako mističnom i jedinstvenom mestu o shimonaštvu, pa potom pričao ocu Agatipu….

Saznajemo da je i ovaj manastirski skit bio na meti građevinskih ispektora. Doneli su rešenje o njegovom rušenju iako se nalazi u najvećoj nedođiji.
Od buldožera manastirska zdanja odbranili su monasi i stanovnici okolnih sela danonoćnim stražama.

Ništa ne beležimo i ne snimamo. Pamtimo samo reči ovog izuzetnog duhovnika. On nam veli da shimonaštvo zahteva potpunu usamljenost. Bez ljubavi, smirenja srca i saznanja i neprestane molitve, siromaštva, čistote i potpunog mira nema shimonaštva. Objašnjava nam da je shimonaštvo viši stepen posvećenja, i da se smatra maksimalno bliskim anđeoskom činu.

Otac Melhisedek Prvulović nam dalje pojašnjava da je od oca Agatipa naučio da ovakvom mestu i ovakvim isposničkim đivotom najbolje okajavaju gresi iz civilnog života. A otac Agatip je posle graditeljskog podviga na vrh Luštice odlučio da dalje svoje grehe okajava i podvizava se u dalekoj Patagoniji.

Namera je bila da se u Patagoniji smenjiju shi arhimandrit Agatip i najmlađi shi monah pod okriljem SPC Melhisedek Prvulović. Bolest je, međutim, učinila svoje.
Otac Melhisedeh veli da je sve nasledio od oca Agapita, pa i bolesti. S njima se uz Božiju pomoć, kaže bori tihovanjem , molitvom….

Otac Prvulović nam ponavlja i reči oca Agapita, a koji je voleo da ponavlja, da kada monah, i odluči da živi u pustinji, tek onda počinje duhovni rat.

Govorio je otac Agapit da monah oko sebe treba da ima anđele, a ne ljude. Monaška ljubav je drugačija, ona je nepristrasna, smirena, nesebična, bezinteresna, krotka, kadkad i stroga. Monah se moli za sve ljude, i to je teško shvatiti. Naravno, on se moli i za spasenje svoje duše. Podseća nas otac Prvulović, na sledeće Agatipove reči koje su zabeležene u jednoj emisiji TV Vaseljenske:
„ Konačno, čovek dođe u manastir da sačuva svoju dušu. Da se odrekne ugodnosti, bilo kakvog luksuza, TV, radio prijemnika, i lično sam protiv ugodnosti u manastiru. Sinonim za monaštvo je siromaštvo. Oni su se, ulaskom u monaški svet, zavetovali na siromaštvo.

Danas je došlo vreme da se i u nekim manastirima živi veoma lagodno, da je sve na dugme, na klik. Ali, neki monasi žele da se povuku daleko, u osamu i da žive što skromnije. I opet, moram da kažem, da ne živim onoliko skromno, siromašno, koliko bih želeo, jer dolaze ljudi, kako ih ne ugostiti, dolaze monasi, putnici, kako ih ne nahraniti, ili im ne ponuditi konačište? Kada pomislim kakav je haos u svetu, koje strahote nosi današnja civilizacija, kakva velika iskušenja vrebaju svakog čoveka, onda sebi kažem – mi monasi nismo jaki, mi smo slabi ljudi, jaki žive u svetu, bore se sa ovim zlom, zarađuju veliki ili mali novac, imaju prijatelje, neprijatelje…

Neki, opet, u svetu žive na rubu egzistencije, pate se, čergare, prose, i to je njihov život, jer oni su to odabrali i mogu to da nose. I to je težak krst. Mi radimo u našim svetinjama, veoma malo spavamao, ispomažemo se među sobom, ne štedimo se, imamo ljubavi za čoveka, molimo se, služimo, pojemo. To je naš život. Ali, kada biste upitali nekog mirajanina, kako bi on podneo monaški život, sa šokom bi vas pogledao i uspaničeno bi kazao da on monaški nikada ne bi mogao da živi, da nema snage da sve ostavi, niti želje.

Tako i mi monasi, nemamo želje, niti snage da živimo po pravilima današnjeg sveta. Nekada davno sam i ja živeo mirjanskim životom, i onda jednog dana sam shvatio gde mi je pravo mesto. Ali, šta se desilo, ubrzo je cela moja uža i šira familija verno pristupila krštenju i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Potom i moji prijatelji, čak i neke kolege, poznanici. Eto, to je ta ljubav, kada sebe srcem i dušom stavite u službu Gospodnju, a Bog vas nagradi takvim čudesima. Danas su i potomci mog brata, i moje porodice, dobri vernici.

A, onda, shvatite, da je Božja ljubav nesaglediva, svemoćna i skoro svakog dana se u to uveravam. Mnogi Rusi su se, ovde, krstili. Ovde su Boga sreli. Mislim da je u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj… vera dublja, autentičnija, i neodvojiva od neba. Ovde su se te iskonske vrednosti sačuvale. Naravno, vama se čini da nije tako, jer su Srbi puni zamerki na svoj račun, na sopstvene manjkavosti svakojake, pa i one duhovnog karaktera.“

Od oca Prvulovića saznajemo da je na Luštici trenutno 18 pravoslavnih hramova i 12 sela, u kojima je sve manje stanovnika. Zbog 18 pravoslavnih hramova Lušticu zovu i malom Svetom Gorom. Pod okriljem Svetomiholjskog prevlačkog manastira, pre nego što su ga Mlečani bombardovali i poubijali monahe , bilo je čak četrdesetak hramova.

Otac Prvulović sa vrha Luštice gleda zamišljeno ka ostrvu Miholjskoj prevlaci gde obita njegov iguman Benedikt i nekom setom izgovara da i pored te vekovne tradicije vlasti ne dozvoljavaju da se obnovi glavni, saborni miholjski hram.

I dok otac Prvulović priča pada duboka noć, a opet solidno se vidi. Svetlost kao da isijava iz svakog kamena na vrh Luštice i sa lica našeg sagovornika. Nestvarna i teško opisiva scena i situacija, kao kada smo pre dvadesetpet godina prisustvovali mirotočenju iz mošti prevlačkih mučenika.

Fotoreporter Zoran Jovanović Mačak i potpisnik ovih redova tada su videli kako tek otkopana kost prevlačkih mučenika mirotoči u rukama mlade studentkinje arheologije iz Beograda. Mirisnu i blistavo čistu tečnost iz kaljave kosti skupljali su običnom vatom! A miris, sličan onome na vrhu koji smo osetili 2019. Godine, na vrh Luštice, i tada 1996. godine se širio celim Ostrvom.

Monaško ime Melhisedek

Prilikom primanja shimonaškog čina (anđeoskog obraza) kaluđer dobija i novo ime. Tako je otac Prvulović postao Melhisedek.

U Starom zavetu, Melhisedek se pominje u Knjizi postanja((14:18)), i Psalmima Davidovim((110:4)).

Po povratku Avrama iz ropstva, Melhisedek ga pozdravi hlebom i vinom, blagoslovi ga i primi desetinu od vrednosti oduzetih kao plen od neprijatelja. Njihov susret, po svemu sudeći, bilo je mesto gde je kasnije izgrađen Jerusalim.

U Novom zavetu, Melhisedek se pominje sa velikim poštovanjem. On se pominje kao neko ko nije imao samo zemaljskog oca i majku, već kao neko čiji preci i naslednici nemaju početka niti kraja, nalik Sinu Božijem, tako da on ostaje sveštenik zauvek.

„Jer ovaj Melhisedek beše car salimski, sveštenik Boga Najvišeg, koji srete Avrama kad se vraćaše s boja careva, i blagoslovi ga; Kome i Avram dade desetak od svega. Prvo dakle znači car pravde, potom i car salimski, to jest car mira: Bez oca, bez matere, bez roda, ne imajući ni početka danima, ni svršetka životu, a ispoređen sa sinom Božijim, i ostaje sveštenik doveka“. (Poslanica Jevrejima 7.1).

AUTOR: Predrag Savić

Izvor: slobodnahercegovina.com