Sve je laž, samo pusta laž

Piše: Mišo Vujović

Ko se to sprda sa nama? Preživeli smo Turke, Austrougare, Švabe, Žabare, Nemce, saveznike 1944, Goli otok 1948, Ustav 1974, raspad SFRJ 1991, bombardovanja 1995. i 1999, ali će nam kleptomanska demokratija i tajkunski neokomunizam doći glave.

Ko kome ovde ide uz dlaku još se ne znaje, ali da je sve krenulo uz k…., što bi rek’o prost narod, to je svima jasno. Dukljani su, navodno, napravili spisak nepoželjnih osoba sa zabranom ulaska u Crnu Goru na čelu sa Matijom Bećkovićem.

Kasnije je ta vest demantovana ili je odluka povučena. Uz njega, još trojica mladih i pametnih, ali opredeljenih.
“Samo četvorica, j….e …”, rek’o bi Radovan Treći. I dodao:
“Zar vas nema više, m….. v… g.  destruktivne!?”

“J….., samo četvorica. Pa Đurđina će, k’o iz p…. da rodi četvorke…”, kaže mi noćas u snu Radovan Treći, trešten pijan, i pita se šta to može da učini Matija svojim pesničkim bravurama na prigušenoj sceni ispred koje sede istomišljenici zacementiranih stavova i po neko službeno lice u civilu. Ostala trojica su medijski eksponirani.

Tuku dukljane, na portalima većinom, tako da ih vlast zabranom fizičkog prisustva neće sprečiti da rade ono što su do sada činili. Da iznose istinu. A istina je najljući lek na otvorenu ranu. U Crnoj Gori su u toku javni radovi rekonstrukcije mozga, a glavni izvođači su braća Hrvati, Arnauti (tako su ih naši preci zvali) i muslimani, u potonje vreme poznatiji kao Bošnjaci. Oni bi mogli da se zovu i Alijaši, po ocu nacije Aliji Izetbegoviću, kao što će jednog dana Crnu Goru, zbog suštine srpskog bića njenog imena, preimenovati u Milogorje ili Milogoru. Ne bih želeo da neko pomisli da imam nešto protiv Matije. Jedan je Matija, neponovljiv, rodan i slojevit, cinični mistik i nadahnuti cinik…

Neću dalje, poznajem čoveka. Poznavao je i on mene dok nisam objavio “Gospodara gladi”, tada sam mnoge Srbe upoznao. Profesionalne, naravno, a Milova srpska oporba je posebna priča. Bogati lideri ponosne sirotinje. Kod neobaveštenog Koštunice nalazio se štab “Ne diraj Mila”. Svemoćni šef kabineta rekao je tada ministru Slobodanu Laloviću da je ta knjiga bomba i da je veoma opasno podržati je na bilo koji način. Pare su, naravno, transferisane opoziciji koja se borila za oporbeni primat u budućoj nezavisnoj državi. Knjigu o gospodaru ponudili smo “Danu” i to sa tiražom od 100 000 primeraka – po tri evra. Evro za troškove štampe i distribucije, evro “Danu” i evro kao donacija eparhiji u kojoj je rođen autor. Mladen Milutinović, suvlasnik “Dana”, elegantno me je eskivirao i pored pozitivnog stava uredništva.

Suprotnog mišljenja bila je supruga Duška Jovanovića. Preko ilegalnih kanala ušlo je u Crnu Goru šest hiljada primeraka. Tadašnji lider SNP-a, Peđa Bulatović, na insistiranje jednog sveštenika otkupio je pola tog tiraža da deli narodu. Knjige su distribuirane po opštinskim odborima, ali su deljene prijateljima tek po završetku Referenduma. Odbor za zajedničku državu, na čelu sa Ljubom Tadićem, ocem tadašnjeg predsednika Srbije, koji je prvi dao legitimitet pokradenom Referendumu, ignoriše predlog da svi mi koji smo rođeni u Crnoj Gori krenemo u svoje gradove i tihim protestom, izlaskom sa familijama na ulice, okuražimo svoju rodbinu. Taj odbor, čiji je guru bio pesnik, na skup u Sava Centru dovodi muftiju Jusufspahića, Sulja Ugljanina i ostale muslimanske lidere i, umesto Mojkovačke bitke, velikog simbola zajedništva i stradanja za bližnjeg, guslar peva “Bunu protiv dahija” i razgoni Turke na buljuke!

Kada je formiran Odbor za zajedničku državu, Milo Đukanović izjavljuje:
“Zajednički imenitelj svih njihovih aktivnosti je poraz. Gdje su god oni srpstvo branili, tamo danas Srba više nema.”

Brani li se danas Milo poraženima od poraza ili je sve ovo još jedna ujdurma sa obe strane da se narod zabavi do neke nove makljaže u zadrugama i parovima. Evidentno je da je sve odavno upareno.

“J….., ovo je ludnica!”, reče Radovan i nesta. Protrljah oči, kao onaj policajac na Žabljaku kada sam mu, umesto kazne, u ruke tutnuo “Crnju u Goru”, na čijoj naslovnoj strani su, u narodnoj nošnji, uramljeni dični sinovi Crne Gore – Tito i Milo.