Између поклона и права: Суторина као Крим Републике Српске

Једно од најзанимљивих спорних питања у региону је Суторина. Историјски увек је припадала Требињу, али ју је комунистички функционер Босне и Херцеговине Ђуро Пуцар Стари великодушно поклонио Црној Гори.

Подручје од осамдесетак кватдратних километара, неуређено, помало и запуштено. Насељено са око 1.500 становника, у седам сеоцета која су се развила око речице Суторине. И тек нешто више од четири километра морске обале.

То је подручје на које право полажу и Босна и Херцеговина и Црна Гора.

Колико је ситуација озбиљна, потврђује и то што Црна Гора још није именовала амбасадора у Сарајеву, док је БиХ опозвала свог амбасадора у Подгорици, тако да он у Сарајеву чека расплет ситуације у вези са Суторином.

Неколико година утврђивале су границе Босна и Херцеговина и Црна Гора. И, уместо да тај посао буде завршен прошле године, отворио је нова питања. Толико озбиљна, да би, после расправе у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине, могла да постану предмет међународне арбитраже.

У међувремену, заговорници повратка Суторине у оквире старих граница – доказе траже у прошлости, и то далекој. Професор сарајевског Факултета политичких наука Суад Куртћехајић тврди да Суторина „није измишљена, већ заборављена прича“.

„Шест стотина година посједовања и власништва над Суторином није мали период“, наводи Куртћехајић.

„Ерцеговина до Игала“

Заговорници повратка Суторине у оквире граница БиХ доказе траже у прошлости – још од Карловачког мира. На мапама рађеним од средине 17. до средине 20. века административне и државне границе у рејону Суторине су недвосмислене и показују припадност ове територије БиХ. И Председништво АВНОЈ-а је 24. фебруара 1945. територију ове Народне Републике дефинисало у границама одређеним Берлинским уговором из 1878. године.

Проблем је настао мало касније. Данас је тако поново актуелна прича о размени територија, коју, кажу, ниједна скупштина није потврдила. Договор два комунистичка функционера сада је већ део локалних легенди, па скоро и вицева. Ипак, историчар и лингвиста из Требиња, Саво Пујић тврди да Блажо Јовановић није био баш тако лукав како се прича, баш као што ни Ђуро Пуцар није био толико наиван и непромишљен.

„Ја сам добро познавао Ђура Пуцара из каснијег његовог периода, био је јако осоран, а интелектуално је био слабији инфериорнији од базе којој је надређен, али није био толико глуп и незналица што му се приписује“, наводи Пујић и подсећа на виц који се о Пуцару препичава.

„Ето наводно пита Блажо њега: – Ђуро, да ми даш Суторину? – Ама, узми, Блажо, ако ‘оћеш и Дубровник! То су се вицеви правили, али није он био баш такав“, прича Пујић.

Да ли су Блажо и Ђуро спороводили политику која им је диригована из београдске цетрале или су имали и сопствене идеје, тек у време заједничке државе није се на то много обраћала пажња, јер је важило правило – „све је то наше“.

Суторина, која је по старим земљишним књигама припадала Требињском срезу, по многима је „природни наставак Требиња“. Удаљена је од њега тек пола сата вожње. Занимљиво је да, већ код Игала, пре уласка у саму Суторину, постоји још један „знак историје“: камен-међаш на којем пише „Ерцеговина“ и који датира јиш из аустро-уграског периода.

„Будућност је у натуризму“

Ипак, мештани нерадо говоре о томе коме Суторина припада. То је, кажу, политичко питање, а они у политику баш и не би да се упуштају.

Нашу екипу први сусрет са Суторином и њеним ушћем у Јадран подсетио је на сцену из култног филма „Лепота порока“.

Да ли је будућност Суторине у оквиру садашњих, прошлих или неких других граница, власница хотела који се зида на ушћу није сигурна, али зато као Милада из филма, само три деценије касније, понавља исту реченицу – „будућност је у натуризму“.

Госпођа Снежана, тако нам се представила, подвлачи да је већи део живота провела у Европи, па за њу и супруга „нудизам не представља никакав проблем“, већ пре – развојну шансу. Тако посматрају и политичку полемику – као прилику за рекламу Суторине и њеног туристичког потенцијала.

До органзованог развоја туризма и док тај део обале не посатне елитно место, још ће много воде Суторином протећи. Ипак, садашњих пет минута славе мештани користе и да укажу на проблеме из свакодневице.

Председник Месне заједнице Суторина Милорад Мрачевић већ је нешто смелији у својим изјавама, иако инсистира да су његови ставови „лични ставови обичног грађанина“, а не локалног функционера.

Тврди да се у Суторини не живи добро, да се „иде у назад“ и да га „као човека“ брине кад „велики“ говоре о његовом малом месту.

„Мени баба причала да се плаћ’о порез у Требиње, то се не може сакрити и ја сам рек’о – да је то Република Српска, ја бих дебело размислио између Српске и Црне Горе, али не и БиХ“, прича Мрачевић.

У општини Требиње, чијем је срезу Суторина некад припадала, ставови су подељени. Бивши градоначелник је за припајање Суторине Требињу, политичке партије углавном су уздржане, чекају на упутства централе у Бањалуци, а грађани – па, рекло би се свесни да њих нико ништа неће ни питати.

Ипак, питање о томе чија је Суторина најпре је овде отворено. Владика Григорије је пре пар година приметио да „не постоји ниједно залеђе тако близу мора, а да излаз на то море нема“. Подвлачио је и да се то неће тражити свађом, него правом и поретком, али данас више о Суторини и излазу на море – не говори.

И није једини. Занимљиво је да се Суторина у српском ентитету БиХ тек спорадично помиње. Председник Српске својевремено је изјавио да би се радовао да територија тог ентитета „додирне море“, али и да не би желео да се сукобљава са Црном Гором.

Питање границе је важно и није то питање емоција и братских односа – упозоравају политички аналитичари.

„Мене мало чуди рецимо начин на који се понаша Додикова владајућа партија у РС и СДС Босићева, сувладајућа у БиХ, јер је у овом тренутку већи интерес Републике Српске него хрватских делова БиХ да дође до излаза на море“, наводи Цвијетин Миливојевић.

Суторина, АВНОЈ, Дејтон…

Ипак, Суторина и њено евентуално припајање Босни и Херцеговини отвара нова питања: да ли би евентуална промена граница утицала на промену Дејтонског споразума и колико је извесно да би то био „српски излаз на море“?

„Не верујем да би то била искључиво територија Републике Српске само зато што се природно наслања на Требиње које припада РС, врло је могуће да би Срби добили више с обзиром да то јесте природни наставак Требиња и то јесте увек било до те старе Херцеговине“, оцењује Миливојевић.

Како излаз на море у Неуму већински припада босанским Хрватима, многи тиме објашњавају зашто су баш бошњачке партије заинтересоване за Суторину.

Чак се спомиње да би због колективног интереса свих нација област Суторине, уколико буде враћена, у БиХ била дистрикт, као Брчко. Ипак, све је то будућност која није много извесна, јер су неке друге промене, оне у суседству, много извесније.

„Ја мислим да ће притисак, пре свега званичног Брисела и Вашингтона бити такав да ће БиХ и то сва три народа у БиХ, морати да одустану од мора, јер оног тренутка кад Црна Гора уђе у НАТО, тог тренутука НАТО неће дозволити да се мења терторија једне земље, чланице НАТО-а“, тврди Миливојевић.

Ипак, без обзира на пасивност званичне Бањалуке или нестрпљивост Сарајева, или савете који долазе из утицајних међународних кругова, нарочито из Сједињених Америчких Држава, Сутроина је тек једно од отворених граничних питања.

Неки је пореде са Шаренградском адом – делом и због величине површине на којој се простире. Они који заговарају међународну арбитражу, сматрају да је прилика за решење питања Сутроине, односно северног дела Превлаке – актуелни спор који се води између Хрватске и Црне Горе о јужном делу Превлаке и да би границе на полуострву могле да се уцртају у једном потезу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: