Узалуд су били сви покушаји његовог брижног оца да својега сина упути на посебно цијењено занимање за које се школовао.
Дарвин
Пише: Војислав Гледић
Велика љубав према природи, биљкама и животињама, као и другим објектима, утицала је на животно опредјељење знаменитог утемељивача теорије органске еволуције Чарлса Дарвина (Шрузбери, 12. фебруар 1809 – Даун, 19. април 1882). Узалуд су били сви покушаји његовог брижног оца да својега сина упути на посебно цијењено занимање за које се школовао. Једноставно, Чарлс се није много интересовао да себи обезбиједи посао који би му доносио углед у друштву и посебна финансијска средства. Сматрао је да ће му од оца (угледног љекара) остати довољно богатство које ће му омогућити да настави лагодан живот, без неких већих свакодневних трзавица и напора. У таквим околносима ће моћи, као што је то јарко желио, да се посвети својим природњачким посматрањима и испитивањима, као и праћењу литературе и постигнутих научних достигнућа на пољу биологије, геологије и сродних наука. Стално је настојао да проводи слободно вријеме у природи, обично са својим пријатељима, истомишљеницима, студентима који су такође били велики поклоници природе, посебно посматрању и проучавању биља и животиња. У Кембриџу је редовно слушао предавања из ботанике и зоологије и тако добро упознао неколико истакнутих професора и пасионираних љубитеља природе. На предавањима је испољавао велико знање и необично проницљив дар запажања и ширину интрересовања. Ипак, на изричит очев захтјев и његово непосредно ангажовање, Дарвин је завршио студије теологије на Христовом колеџу, али никада није постао свештеник.
У вријеме када је Дарвин живео, посебно у доба његове младости, у Енглеској су се организовале и предузимале многе веома амбиционе експедиције по свим далеким земљама свијета. Енглеска је постала велика колонијална сила, њени бродови и поморци су крстарили по свим свјетским океанима и морима, тако да се постепено сакупљао све богатији и разноврснији материјал из разних области. Брзи и свестрани развој колонијалне моћи условио је да је и држава, са своје стране, стално подстицала и финансирала разне облике и видове научног истраживања. Стога су одважне експедиције, које су водили поједини веома истакнути поморци и истраживачи, представљале активности од изузетне користи државним инересима.
Судбоносна прекретница за младог Дарвина се десила када му је било 22 године. Тек је завршио студије у Кембриџу и младалачки планирао како да употпуни своје колекције које је стално правио на својим многобројним излетима у природи. Управо је у то вријеме припремљен истраживачки брод Бигл (у преводу Њушкач) за чијег капетана је постављен искусни поморац Роберт Фицрој (1805-1865). Када је наименован за капетана, Фицрој је зажелио да ангажује неког младог, виспреног и образованог природњака који ће се прикључити посади на предстојећој експедицији. Превасходни задатак експедиције је био картографско позиционирање и снимање Патагоније и Огњене земље, али и других области на јужној Земљној хемисфери. Претходно је такав подухват обавио капетан Кинг током свог путовања од 1826. до 1830. године, при чему је посјетио неке земље Јужне Америке (Чиле, Перу, Патагонија), као и неколико острва у Тихом океану. Али и сам Фицрој је 1828. г. путовао на броду Едвенчер по јужним крајевима, до Патагоније и Чилеа, тако да је добро знао колико би било пожељно да се у новој експедицији нађе и један образовани природњак. Док су се вршиле припреме на броду Биглу, обратио се једном истакнутом научнику да пође на предстојећу пловидбу како би обавио одговарајућа природњачка испитивања, али је природњак понуду одбио.
Капетан Фицрој се потом обратио своме пријатељу професору Хенслоу да му помогне око избора и ангажовања неког од његових ученика који би био вољан да плови по далеким земљама свијета. Кембриџски професор се није много премишљао којег младог човјека да препоручи. Иако је имао велики број својих ученика, који су специјално студирали природне науке, он се одмах одлучио за необично даровитог и знатижељног тек свршеног богословца; одмах је о томе обавијестио Дарвина, који је тиме био одушевљен и одлучан да се неизоставно, ако је то икако могуће, прикључи. експедицији. Истраживачко путовање је, као што је то био тадашњи обичај, пружало изванредно повољне могућности да се проучавају потпуно нови и до тада непознати феномени на разним недовољно испитаним Земљиним подручјима, острвима и земљама јужне хемисфере. Такво путовање је истовремено представљало велики изазов за сваког амбициозног природњака јер је пружало огромно подручје испитивања природних појава и облика у геолошком, минерололошком, биљном и животињском смислу. Дарвин је пожурио да се лично упозна са поједностима око предстојећег пловљење Бигла, али се томе одлучно супротавио његов отац.
И сам капетан Фицрој, који је разговарао са младим Дарвином, био је у недоумици да ли да ангажује тог младог и недовољно искусног истраживача као члана своје посаде. Занимљиво је, а и чудно, да је на Фицроја негативан утисак оставио Чарлсов повећи нос, али и његово замуцкивање у говору. Те каректаристичне појединости су унеколико биле „негативно“ обиљежје потенцијалног кандидата за природњака на броду. Дарвинов отац је наводио одговарајуће аргументе против ризичног прекоморског путовања у стилу: „То путовање ће ти касније, када постанеш свештеник, уништити репутацију“ или „И многим другим природњацима је исто понуђено, па су одбили“ или „Чак и ако кренеш на тај пут, касније од тога нећеш имати користи“ и сл. На упорно Чарлсово инсистирање, отац је поставио један кључни услов: да ће му дозволити путовање ако успије да убиједи неку познату личност која ће потврдити да ће то путовање бити корисно и вриједно. И док је Чарлсовог оца спутавала родитељска зебња и мисао о узалудности претходног синовљевог школовања, јер се управо тада био ангажовао да своме сину обезбиједи уносни посао свештеника, Фицроја су мотивисали сасвим други разлози: физички изглед и неискуство младог природњака! Ситуација је била веома неизвјесна и постојали су озбиљни разлози да се не оствари жарко настојање младог Дарвина којему се, у том тренутку, указала изванредна могућност да оствари своје младалачке жеље у истраживању геолошког, биљног и животињског свијета по далеким земљама. Треба томе додати да је природњак на броду морао сам да сноси одређене трошкове путовања јер није био пуноправни, „званични“ члан посаде.
Ипак, млади Чарлс је успио да се укрца на брод Бигл захваљујући несебичном залагању његовог угледног ујаку Џошуа Веџвуду који је имао разумијевања са наклоности и потребе свога нећака. Кад је једног од наредних дана био у лову са својим ујаком, пожалио му се на очево упорно противљење његовој жељи да путује. Уз то је ујаку све потанко испричао и указао на кључни услов који му је отац поставио. На то му је ујак узвратио: „Када је поменуо честиту особу, твој отац је мислио на мене.“ Стога се он својски ангажовао да сестрићу обезбиједи необично и са опасностима скопчано путовање по далеким океанима. Написао је језгровито писмо Чарлсовом оцу у коме се, између осталог, каже и сљедеће: „Истина је да изучавање природних наука не изгледа као посао, али је, ипак, одговарајући хоби за једног свештеника.“’ Тако је син коначно успио, истина уз велике напоре, да одобровољи оца да му дозволи да се прикључи једном заиста великом и смјелом подухвату који је имао велики значај на многим пољима. Отац је дозволу прокоментарисао следећом реченицом: „Твој ујак је најразумнији човјек на цијелом свијету!“ Предстојеће путовање, које се коначно претворило у извјесност за младог Дарвина, изазвало је у њему велико одушевљење и подстакло тог амбициозног, упорног и интелигентног младића да обави све потребне припреме. Знао је све тешкоће и опасности дугогодишњег морског путовања, посебно по недовољно испитаним океанима, тако да је припремио специјалну литературу која се односила на разна подручја. Међутим, припремио је у свом пртљагу и спјев Изгубљени рај великог енглеског пјесника Џона Милтона (1608-1674) и још неке њему драге и корисне књиге.
Успио је, коначно, Дарвин да преброди све препреке и превазиђе многе недаће и да му се напокон оствари животна жеља да крене на далеку и дуготрајну експедицију на броду Бигл. Одушевљен предстојећим путовањем, Дарвин пише капетану бојног брода Фицроју, између осталог, и сљедеће редове: „Како ће бити диван дан 4. децембра! Мој живот ће тиме по други пут започети, па ће током читавом мог будућег живота бити као рођендан!“ Послије два намјеравана али неуспјешна покушаја да крене, брод Бигл је напокон испловио из енгелске луке Девонпорт 27. децембра 1831. године. „Путовање на Биглу било је најважнији догађај у мом животу, и оно је одредило павац мог цијелог животног опредјељења“ – наглашавао је касније Дарвин.
„У предговору првог издања овог дјела (Дарвинове књиге Путовање једног природњака око свијета – прим. В.Г.) и у Зоологији путовања брода Бигл напоменуо сам – пише Дарвин – како сам се, према жељи капетана Фицроја да на броду има каквог научника и на његову истовремену понуду да ми уступи дио своје личне бродске кабине, добровољно прихватио своје дужности, коју су, захваљујући хидрографу, капетану Бофору, одобрили лордови Адмиралитета. Како осјећам да су могућности које су ми се пружиле да проучавам природопис разних земаља које смо посјетили биле у свему заслуга капетана Фицроја, надам се да ће ми бити допуштено да му се овдје поново захвалим и да додам како сам у току пет година, које смо заједно провели, уживао његово надасве срдачно пријатељство и чврсту потпору. И капетану Фицроју и свим официрима брода Бигл увијек ћу бити веома захвалан на њиховој сталној љубазности којом су ме сусретали за вријеме нашег дугог путовања.“
Иначе, брод Бигл је био доста истрошени и донекле руинирани једрењак који је претходних година много крстарио разним морима. Стари брик је имао три јарбола са мноштвом једара и био депласмана од 240 тона, док му је дужина износла двадесет седам метара. На њему је предвиђено да служи седамдесет четворо људи и био је наоружан са 10 топова. Како је током претходне дуготрајне пловидне и употребе био дјелимично иструлио, то се прије његовог сљедећег путовања на далеку експедицију обавила генерална оправка свих виталних дјелова, колико је то било могуће. Када га је први пут угледао, Дарвин је узвикнуо: „Ово ће бити проблем“, а у поморском жаргону су овај брод називали мртвачким сандуком; али је ипак та лађа успјела да преброди многе озбиљне буре и опасности и да срећно обави још једно путовање, дуго пуних пет година, по најудаљенијим областима океана. Дарвин је морао да додатно плаћа по 30 ливри годишње за храну што показује да је он представљао специфичан саставни дио посаде. Кабину је, као што се види из претходног пасуса, дијелио са капетаном Фицројем која је, разумљиво, била најбоље и најудобније мјесто на броду, али је, ипак, то путовање представљало велико искушење и изазивало одређене тешкоће овом славном природњаку. Чим је, наиме, брод исплови ка југозападним подручјима Атланског океана, одмах се јавила веома снажна морска болест која је много мучила тог природњака и пореметила његово дотадашње добро здравље. „Права пажња почиње затим кад је човјек тако измучен да га и најмањи покрет доводи готово до несвјестице“ – наглашава Дарвин.
„Пошто је јак југозападњак два пута омео вожњу брода Његовог Величанства Бигла, брика са десет топова – пише Дарвин на почетклу свог путописа о тој експедицији – брод је најзад, под заповједништвом капетана бојног брода Кр. морнарице Фицроја, испловио из луке Девонпорт 27. децембра 1831. године. Експедиција је имала за задатак да доврши картографско снимање Патагоније и Огњене земље, које је већ био започео капетан Кинг од 1826. до 1830. године, да снима обале Чилеа, Перуа и неких острва у Тихом океану и да изврши низ хидрометријских мјерења око земље. Шестог јануара стигосмо у Тенерифу, али нам не дадоше да се искрцамо: бојаху се да не доносимо колеру. Другог јутра смо видјели како сунце излази иза зупчастих обриса острва Гран Канарија и како изненада освјетљава врх Тенерифе, док су вунасти облаци још покривали доње дјелове. Био је то први од многих красних дана које никада нећемо заборавити. Шеснаестог јануара 1832. године усидрисмо се у луци Праја на Сантјагу, главном острву Канвердског острвља.“
На Биглу је Дарвин избјегавао да са својим домаћином, капетаном Фицројем, води било какве озбиљније и жучније расправе о политичким темема. Дарвин је, наиме, био искрени и непоколебљиви присталица виговаца, док је Фицрој припадао супротном политичком табору – торијевцима. Стога је постојала реална и озбиљна опасност да дође до извјесних несугласица и размомилажења између природњка и капетана брода, тим прије јер су били упућени да буду стално заједно, да дијеле узак и скучен бродски простор у разним околностима. Стога би политичке расправе, које су одувијек представљале потенцијалне опасности по толерантне и добре међуљудске односе, могле погоршати непосредно друговање тих двају људи. Дарвин је, иначе, имао обичај да у својим биљежницама уноси све значајније појединости о свом размишљању или о текућим збивањима и догађајима за вријеме дуге пловидне на броду Биглу и током својих истраживачких похода на свим копненим површинама које је посјетио и испитивао. Тако је и своја политичко опредјељења и размиш;јања радије преносио у своју биљежницу него да јавно расправља о појединим осјељивим стварима. „Развој догађаја у Енглеској – размишља Дарвин – испуњава ми срце срећом. Ура за поштене виге! Надам се да ће се они ускоро ухватити у коштац с овом грдном мрљом наше толико хваљене слободе: с колонијалним ропством. Ја сам видио доста ропства и упознао расположање црнаца, па ми се гади од лажи и глупости које се о том питању чују у Енглеској. Хвала Богу! Безосјећајни торијевци, који… једино познају одушевљење против одушевљења, тренутно су изгубили трку.“
Путовање и истраживање на броду Биглу било је повезано са великим бројем необично разноврсних, каткада лијепих, али и ружних, чак и опасних ситуација која је Дарвин доживио током петодишње експедиције. Већ на самом почетку је, међутим, осјетио укус морских недаћа у облику акутне морске болести. „Ако неко много пати од морске болести – пише Дарвин – онда нека добро промисли прије поласка (на пловидбу). Говорим из искуства; то нису трице које се могу излијечити за недјељу дана. Ако пак у другу руку ужива да гледа како се бродом управља, сигурно ће наћи широко поље по свом укусу. Ипак, треба да има на уму колико се времена на дугом морском путу проводи на мору, а како је мало дана проведених у луци. А како је с оним слављеним дивотама бескрајног океана? То је досадна пустош, пустара воде, како море зову Арапи. Има, додуше, по који диван призор, на примјер ведра ноћ на мјесечини, па тамно блиставо море, док благи пасат надима бијела једра топлим ваздухом. Или: мртва тишина на мору, кад се таласи сјаје као огледало, док је све тихо, осим што каткад затрепери једро. Лијепо је каткад посматрати јак дах вјетра, од кога се грбе таласи и бијесно наваљују. Или опет тешку олују с таласима као брда… Изгледа да је само брод са својим становницима предмет бијеса таласа. На усамљеној и невремену изложеној обали тај је призор доиста другачији, али у нашим осјећањима има више грозе него дивљег усхићења.“
Дарвин је увијек са великим нестрпљењем ишчекивао да брод пристане уз неку обалу како би се упутио да по копну обави своја радознала посматрања и испитивања. Посебно је велико одушевљене представљало пристајање његовог брода уз источну обалу Јужне Америке. Огроман континет је био изразити изазов за многе екскурзије у унутрашњост које је обављао јахањем на коњу, али и пјешачењем и планинирањем, како би извршио што више испитивања тада још увијек слабо познатог копна са изванредно богатом и разноврсном природном конфигурацијом, а посебно са необично разноликим и мало познатим животињским и биљним свијетом. Пред младим истраживачам се појавило мноштво високих планина и њихових обронака, изванредно бујна и недирнута прашума, велике ријеке и њихове притоке и необичан свијет недирнуте природе. Крстарио је, затим, сувим и бесплодним подручјима, сурим врлетима и безводним пустарама. Често је ноћи проводио под ведрим небом, спавајући на коњској простирци. Поједине младе јужноамерике државе су тек стекле независност, али су тада још увијек непрекидно вођене беспоштедне борбе између колонизатора Шпанаца и Португалаца са локалним индијанским племенима. Био је свједок многих грађанских сукоба са трагичним посљедицама. Стога су одласци у унутрашњост континента представљали велику опасност јер није било сигурне заштите од тадашње недовољно организоване државне власти. С друге стране, сурова дивљина и огромна прашума су обиловали свакојаким опасностима које су вребале на сваком кораку.
<
Међутим, упркос свим тешкоћама и опасностима, млади и полетни природњак Дарвин је показивао не само изванредан истраживачки и посматрачки дух, већ и склоност ка авантурама. Повремено је долазио у незгодне, па чак и опасне ситуације, али га то никада није обесхрабривало нити у њему изазивало малодушност и бојазан да настави са својим рискантним подухватима. Напротив, дешавало се да су управо изразите опасности подстицале младог истраживача да се много више удаљи од обале и да се упусти у путовања на коњу и по више стотина километара како би посјетио далека и тешко приступачна подручја унутрашњости континента. Његова младост и хитрина, упорност и знатижаља су у таквим околностма посебно долазиле до пуног изражаја. Иако је имао проблема са здрављем, које су настале још на броду, у овој јужноамеричкој дивљини су све тегобе остављене по страни да би се научни и истраживачки дух могао испољити у пуној снази и полетности.
Пловећи ка југу, уз источну обалу Јужне Амарике, Бигл се често заустављао како би се обавила одговарајућа испитивања. Дарвин је тада стално био на терену, увијек одлазио много дубље у унутрашњост од убичајених излета тако да се чак два пута пењао на високе Анде и испитивао све природне појаве и феномене на које је наилазио. Било је ту раних географских особености терена, специфичне конфигурације земљиша и планина, разних минерала и руда, а посебно изванредно богатство и разноврсност биљака и животиња. Управо ја то било непроцјењиво благо које је представљало највећи посматрачки и истраживачки изазов за тог младог природњака. Ако се има на уму да је највећи број биљака и животиња, које данас постоје на Земљи, саставни дио пребогате флоре и фауне Јужне Америке, онда можемо замислисти одушевљене и полет које је Дарвин испољавао у том неистраженом царству. Од приручне научне опреме је имао само геолошки чекић, једну лупу и компас.
Међутим, уз заиста прескромну опрему, увијек је са собом носио биљежнице и хрпе папирића на којима је помно уносио своја запажања. Посебно је настојао да прикупи и сачува што више необичних и ријетких примерака одређених биљних и животињских јединки. У свом пртљагу на броду је имао много разноврсних фасцикли које су биле раздељене по тематским цјелинама и касније му посложиле као основа за његов епохалан теоријски рад и научна уопштавања. Занимљиво је напоменути да му се тада, на броду и терену, развио осјећај и створила навика необичног поштовања и штедње папира тако да је и касније, као имућни и славни природословац у Енглеској, пажљиво и веома рационално користио и чувао сваки и најмањи папирић.
Наставиће се …
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
