Студент из Сутомора на пријему поводом Дана побједе: Русија је огњиште духа – братска стијена слободе
1 min read
фото: Барски портал
Балша Војводић, рођен у Бару, а одрастао у Сутомору, од прошле године студент је прве године Факултета политичких наука у Београду. Момак из некада слободарске Црне Горе, данас грађанин Београда, носи у себи осјећај историјске тежине, части и стида. Тежине – јер зна шта је Русија учинила за слободу свијета. Части – јер стоји уз истину чак и кад је то непопуларно. И стида – јер види како његова матица Црна Гора данас, срамно, уводи санкције Русији, својој историјској заштитници и браћи по вјери и духу.
Јуче је Балша, заједно са својим пријатељем Тарасом Стојковићем, био међу званицама свечаног пријема у амбасади Руске Федерације у Београду поводом Дана побједе, гдје их је дочекао амбасадор Александар Боцан-Харченко. Тај пријем није био само дипломатски догађај – за њих двојицу то је био тренутак дубоке личне и духовне везе са Русијом.
Тарас Стојковић је рођен у Београду, у браку Рускиње и Србина из Гуче. Дипломирани је инжењер грађевинарства, али и човјек изузетно богате образовне и животне биографије. Носи у себи западни систем рада, инжењерску тачност, глобално искуство – али душу руску, дубоко укоријењену у традицију и духовност. Образовао се на универзитетима у Канади и Аустралији, гдје је стекао двије престижне дипломе, а за свој рад добио је више признања. Тарас је обишао више од 35 држава свијета и не намјерава да се на томе заустави – али гдје год био, у срцу му је Русија.
„Русија није само моја домовина по мајци, она је мој идентитет. Кад гледам Параду Побједе, кад видим Бесмртни пук, осјећам како срце куца у ритму тих људи, тих портрета, те истине“, каже Тарас.
Док су са амбасадором разговарали о значају Дана побједе, о жртви совјетског народа, о херојству које се не може избрисати ревизијом, Балша и Тарас осјетили су нешто што није могуће описати протоколом. То је био тренутак потврде – да су на правој страни. Да младост ових простора, упркос медијима, притисцима и конзумеризму, није изгубљена.
„Моја генерација, у Србији и Црној Гори, дубоко осјећа ко је стајао на бранику слободе. Видимо кроз пропаганду, знамо шта је театар, а шта истина. А истина је у Русији. У њеној истрајности, у њеној вјери, у њеној жртви“, додаје Балша.
У времену кад се вјера гази, а правда у ропству стење, ови млади људи не траже брата по случајној географији, већ по духу.
„Тада се брат тражи – не по крви, али по духу“, каже Балша, а Тарас додаје:
„Ја га имам по обоје.“