Strah i trepet za neprijatelje srpskog naroda: Na današnji dan rođen kajmakčalanski junak – Vojvoda Vuk

Srpska istorija je imala mnogo nepokornih boraca, ali je Vojin Popović ipak bio stepen iznad svih. Srbima je ipak poznatiji po svom strašnom nadimku – vojvoda Vuk, i bio je nemilosrdan prema neprijateljima, a pravi primer svim svojim vojnicima. Ukratko, bio je strah i trepet za sve neprijatelje srpskog naroda

Vojin je rođen 9. decembra 1881. u Sjenici, a ubrzo posle toga njegova porodica se preselila u Kragujevac gde je pohađao školu. Razlog njihovog prebega u Kragujevac iz Sjenice, koja je tada bila pod Turcima, je činjenica da je Vojinov otac zatvoren posle spaljivanja Pašinog konaka za koji su Turci optužili Srbe. Svi viđeniji Srbi u Sjenici su tada uhapšeni, bičevani i mučeni na razne načine.

Taj događaj je oblikovao mladog Vojina koji je i sam izjavio: „Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog, muče Turci. Nek idu u pakao!„.

Svedočenje o pogibiji Vojvode Vuka, iz dnevnika četničkog komandira, novinara Milisava Jelića ,knjiga „Letopis juga“, prenosimo integralno:

“Kad Vuk priđe streljačkom stroju praćen ordonansima i svojim posilnim Lukom, Vranjancem, on izvadi revolver i viknu: Napred dobrovoljci!

Vojnici ustadoše, a digoše se i Bugari i baciše se jedni na druge. Tuklo se revolverima, bombama i noževima. Jedan bugarski oficir opali šest puta iz revolvera na Jezdića i šest puta ga promaši u uzbuđenju.

Poručnik Krsta, komandir 2. čete pade ranjen kroz trbuh. Odjednom se pojavi u gužvi Steva Ličanin kuvar, koji spusti manjerke, skide pušku, ubi iz nje onog oficira bugarskog što je gađao Jezdića, a svog komandira Krstu uhvati za noge i svuče dvaestak metara niže od okršaja.

Jedno parče bombe rani Vuka u desnu ruku i on ispusti revolver, kojim je gađao, pa kleče da ga Luka previje. Tu je bila već ivica Belog Kamena i Bugari u masi stadoše da otstupaju ka Crnom Kamenu.

Jedan od zaostalih bugarskih vojnika podiže se iza jednog kamena i stojeći opali na Vuka. Naši ga ubiše odmah, ali njegov metak prođe našem komandantu kroz sred srca.”

Njegov Dobrovoljački odred imao je 2.200 ljudi kad je stupio na Solunski front, a zaključno sa Vukovom smrću spao je na svega 450 ljudi. Bila je to i smrt njegovog odreda. Preživeli vojnici Dobrovoljačkog odreda prebačeni su u druge pukove.

Koliko su ga njegovi vojnici voleli, govori i pismo jednog vojnika upućeno porodici:

„I smrt će sama moja biti nemoćna da mi stiša bol za takvim divom kakav je bio Vojvoda Vuk“.