Stogodišnjica proboja Solunskog fronta: Da li smo danas svesni šta su činili naši đedovi za nas?
1 min read
Priredio Đorđe Bojanić, istoričar
Nakon oporavka srpske vojske na Krfu i njene reorganizacije, donesena je odluka da se srpske snage prebace na Solunski front. Na tom su insistirali i saveznici, ali su i srpski oficiri želeli da se nađu bliže otadžbini, jer su znali da ih odatle vodi put ka Srbiji. Saveznici su želeli da ojačanjem svojih snaga na Solunskom frontu oslabe nemački pritisak na zapadnom frontu.
U aprilu 1916. godine srpske trupe su prebačene u okolinu Soluna. Antanta je planirala u to vreme jednu veliku ofanzivu. Komandant celog Solunskog fronta, francuski general Saraj, rasporedio je srpske vojnike na borbene položaje između francuskih i britanskih trupa. Prvi u napad krenuli su nemački i bugarski vojnici sa srpske granice pravo na srpsku vojsku. Srpski vojnici su uspeli da se odbrane, i čak zauzeli planinski vrh Kajmakčalan (2521m.). Srbi su imali i velikog uspeha kod Bitolja.
Od kraja 1916. godine do leta 1918. godine na Solunskom frontu nije bilo većih borbi. Početkom 1917. godine umro je načelnik štaba vojvoda Radomir Putnik, a na njegovo mesto postavljen je Živojin Mišić, koji je Prvu armiju prepustio Petru Bojoviću.
U junu 1918. godine u Solun stiže francuski general Franše Depere, novi komandant Solunskog fronta. Detaljni plan probijanja fronta razradili su Mišić, Bojović i Stepanović. Proboj fronta počeo je 14. septembra 1918. godine a iza srpske vojske bile su savezničke trupe.
Solunski front je probijen 15. septembra, rano ujutru 1918. godine. Srpska vojska je za 45 dana uspela da stigne od Solunskog fronta do Beograda.
Centralno državno obelježavanje 100. godišnjice proboja Solunskog fronta biće organizovano 15. septembra u Bitolju, i dan kasnije na Kajmakčalanu, na vrhu planine Nidže.
Do 1. novembra oslobođena je cela Srbija, a vojnici su nastavili i preko Save, Dunava i Drine oslobađanje prostora buduće jugoslovenske države. Austro–Ugarska je kapitulirala 3.novembra 1918. godine.
„Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizija iz Uba
„Ljudi, Bugari beže, beže Nemci… Front je probijen, naša pešadija je na svojoj zemlji. Gledao sam svojim očima. Leteo sam nisko, jedva tri stotine metara iznad zemlje, lica sam im video. Mašu nam, naši jurišaju, front je probijen, čujete li me, front je probijen”, sećao se pilot Dragutin Savić, koji je prvi video pobedu srpske vojske.
Vojvoda Živojin Mišić u Zapovesti srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine kaže:
„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!“
Tako je srpska vojska doprinela velikoj pobedi Antante.
Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”
Ovo su bili veliki dani za ponos… šta se posle dešavalo u miru i slobodi, kako su prolazili ti srpski junaci i ratni invalidi, to je za drugu temu, onu tragičnu i tužnu.
Napomenuo bih i Rusku elitnu diviziju, koja se borila rame uz rame sa Srbima, posle Oktobarske revolucije, ali naprosto je izbrisana iz istorije.
… Nismo !!!
Danas, juče, ni sjutra … Nismo!
Srbija smo mi.
Jesmo svesni, kako da nismo. Upravo zato smo baš danas dozvolili paradu onih bezumnika po glavnom gradu. Sramota za državu i sve nas. Na današnji dan…
Moj lični komentar- Ivan Milošević
PROSLAVA STO GODINA PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA- LESKOVAC
Danas sam bio učesnik, proslave Sto godina proboja Solunskog fronta, gde je srpska vojska u jednom silovitom borbenom maršu za 45 dana oslobodila Srbiju. To se nikada nije desilo u svetu ratovanje od antike pa sve do danas, da u kratkom vremenskom periodu oslobode stotine kilometara porobljene zemlje.
No, vratimo se današnjem danu, sto godina kasnije. Koja su moja lična očekivanja bila? Da, proslava bude sadržajnija. Smatram da su iz ko zna kojih razloga izostali učenici,što je za mene zabrinjavajuće, jer organizator je morao da zna da na ovakvoj manifestaciji mladi treba da uzmu učešće. Izostalo je učešće i crkve.Nisam video nijednog predstavnika drugih stranaka i stranaka iz opozicije. Kao da je to bila lična proslava SNS. Naravno ovde nije kriv ,gradonačalnik ni gradske vlasti. Takođe je izostala masovnost građana na ovakvoj važnoj manifestaciji. Da li su ztajili centri za informisanje? Gde su ti silni profesori istorije i direktori, srednjih i osmogodišnjih škola, koji su trebali decu da izvedu na živi čas istorije.Na žalost istorija proboja Solunskog fronta se uči na nepunoj stranici.Posebno sam se razočarao, na same građane, koji su prolazili pored nas ne znajući o čemu se radi.Kafići na nepunih dvadeset metara bili su prepuni, mladih ljudi. Strašno, sramno , potresno i zabrinjevajuće. Slike koje sam prosledio govore sve.Ovako nešto nisu naši Solunci zaslužili.Zamišljam, kakva bi to masovnost bila u Hrvatskoj, Bugarskoj…..
No, nije sve tako crno. Organizator sve što je pripremio, bilo je brilijantno urađeno, počev od govora našeg gradonačelnika,polaganje venaca, recitala ….
Meni je posebna čast što sam prisustvovao ovakvom nesvakidašnjem jubileju. Posebno sam ponosan i srećan, što je moj sin bio pored mene, onako kao što su nekada u rovu bili zajedno otac i sin.S poštovanjem sm radiolog Ivan Milošević
Škotska bolničarka sa Solunskog fronta u pismu majci : “ … Majko, Srbi nijesu obični ljudi, oni su skoro pa Bogovi! … Kao da su izišli iz predanja naših kraljeva : Wha daur veddle wi me! ( Niko me ne povređuje nekažnjeno! )
Ovako je govorio d Epere o srpskoj vojsci „Ta ogromna želja, vodila je vojnike iz pobede u pobedu…srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva je stizala”.
„Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“ rekao je d Epere.
Pričalo se da franuska konjica nije mogla da stigne pešadiju 1.armije srpske vojske.