Štap

Piše: Mihailo Medenica

Zametnuo se negde ocu štap.
Negde u bolnici kad su ga iz sobe u sobu…
Ni po jada za štap, ima još dva novija i bolja, no neće noge ni za jednim bez za tim grbavim i kvrgavim štapom vazda oslonjenim o uzglavlje kreveta, ko da pazi na mojega Momčila.
Rekoh: grbav i kvrgav, baš takav, ništa za videti na njemu, da mu se naruga čovek, pa opet- nigde štapa do tog štapa…

Pamtim ga još kao dete, baba se poštapala o njega mada je imala i vetra i vatre i potoka u nogama, vazda su i mlađi kasnili za njom, al opet- kud bi baba tu bi on sa njom…

Neko ga je od kumova izdeljao, to znam, dal za babu ili još nekoga pre nje to ne znam, no kad je usnila na svojoj planini otac ga je uzeo iako je i u njegovim nogma tad bilo još vetra, mećava, bujica, smetova…

I nikuda noge minulih godina nisu mogle, ili htele, bez tog grbavog i kvrgavog žezla.

Shvatio sam i zašto neće i zbog čega ni jedan od ovih uglednih štapova nije ni prineti toj ćudljivoj štapini..?

O svaki su i baba i otac, i ko zna ko još pre njih, mogao da se podupre i poštapa, ali ni o jedan nije mogao da se osloni bez o njega!

Nije to štap no Srbin s tvrdih moračkih brda!

Kvrgav i grbav, svijen do crne zemlje od muke i jada- ali nesaloman!
Od suva javora, javor od kamena, kamen od planine, planina od neba…
Nije to štap no – rod!

O brata, oca, đeda, prađeda…vekove se osloniš pa eto nogama i vetra i brzaka i prtine i koraka ko livada.
Nije to štap no- krst i kost!
Kolevka i grob!

Ne poštapaš se o njega no koračaš kraj njega, za njim…
Zna ta javorovina i otkud si došao i kuda ti valja…
Ne visi kraj uzglavlja no zbori.

Seća se kud je sve zastao da otuži i opeva Srbina!

Pamti zbegove i juriše, svatove i žalovne, ono retkih dana kad se nije naricalo i ono jutara kad je majka ogrne crninom za još živim sinom…

Stotinu se jada čvorovilo i zgrbilo na tom štapu, ali ga ništa nije prelomilo!
Srbin je to!
Suvarak ali se vetrovi lome o njega!
Sav od koprene al planine da ponese na sebi!
Od krtih kostiju i nasalomne duše!
Mona i ratnik!
Večan!

O svaki se štap može podupreti, no samo o ovaj osloniti!
Srbin zemni o Srbina vaskrslog…
Zato je ocu baš do toga štapa.

Neće noge nikud bez njega, jer gde si danas stao tu si juče pošao a sutra ćeš stići…

Nije Crna Gora ništa do štap mojega Momčila!
Kost i krst Srbinova!
Upamet se vi što mislite da se o nebo ogrnete ko o pastisrku ponjavu!

Svakom se motkom možete pošapati, ali samo o štap oca mojega i očeva naših- osloniti!

Upamet se da se ne oklizate o Crnu Goru, očas noge klecnu ako im tragove izmaknete…