Staljin: Brutalni vladar iza koga su ostala grandiozna dela

Na današnji dan, 5. marta 1953. umro je sovjetski diktator gruzijskog porijekla Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, koji je metodama političke strahovlade i neograničenom ličnom vlašću upravljao SSSR-om 29 godina. Kao učenik bogoslovije pristupio je socijaldemokratskim kružocima, potom boljševicima. Prije Oktobarske revolucije 1917. organizovao je akcije terorista koji su, prema nalogu vođe boljševika Vladimira Lenjina, izvodili razbojničke napade na banke i konvoje radi pljačke novca. U partijski Politbiro i Vojno-revolucionarni komitet je ušao u oktobru 1917, a od aprila 1922. do smrti u martu 1953. bio je generalni sekretar partije. Poslije smrti Lenjina u januaru 1924. vješto je koristio borbe u partijskom vrhu i jednog po jednog fizički je – uglavnom poslije montiranih političkih procesa – eliminisao, sve koji bi mogli da mu ugroze vlast. Vremenom je to postao razrađen sistem terora s ogromnom mrežom zatvora i koncentracionih logora u koje su slati milioni ljudi. Izgradio je kult svoje ličnosti u SSSR-u, što je postepeno zahvatilo gotovo sve komunističke partije u svijetu. Čistke je započeo 1934. i likvidao je praktično sve stare boljševike, partijske, državne i armijske rukovodioce, mnoge rukovodioce Kominterne i čitava rukovodstva stranih komunističkih partija, uključujući jugoslovensko. U otadžbinskom ratu protiv nacističke Njemačke i njenih saveznika od 1941. do 1945. bio je vrhovni komandant oružanih snaga, učestvovao je na međunarodnim konferencijama u Teheranu, na Jalti i u Potsdamu, prihvatio je podjelu interesnih sfera poslije Drugog svjetskog rata u Evropi i Aziji. Stvorio je 1947. Informacioni biro komunističkih partija, pomoću kojeg je nastojao da obezbijedi uticaj u komunističkom svijetu poslije raspuštanja Kominterne i 1948. je pokušao da se obračuna s jugoslovenskim rukovodstvom. Doprinio je zaoštravanju međunarodnih odnosa u vrijeme hladnog rata i okrnjio je ogroman ugled SSSR stečen odlučujućom ulogom u slamanju fašizma u Drugom svjetskom ratu.

Niko nije mogao da pretpostavi da će ovaj dečak, nesuđeni pravoslavni sveštenik, rođen u siromašnoj porodici obućara i domaćice, postati železni čovek – Staljin, jedna od najvećih i najkontroverznijih ličnosti svetske istorije.

Na Zapadu Staljina ne kritkuju zbog represija» – ocenila je nedavno poznata ruska istoričarka Natalija Naročickaja. Identičnog stava je i jedna od najvećih živih legendi ruske armije general Aleksandar Salujanov, Heroj Sovjetskog Saveza kome je posvećena možda i najpoznatija savremena ruska patriotska pesma »Batjanja Kombat», koju potpisuje grupa Ljube – omiljeni muzički sastav predsednika Vladimira Putina. Legendarni general, opevan kao neko ko se nikad nije krio iza leđa svojih vojnika, letos mi je ispričao sledeće: «Do dana današnjeg antiruske sile se plaše Staljina i ne mogu oprostiti što je suprotno njihovim planovima izgradio imperiju i najmoćniju državu svog vremena. Protivnici Rusije verovali su da zamena bolesnog Lenjina, poluobrazovanim došljakom sa Kavkaza Josifom Staljinom, dovrišiti proces razbijanja i rušenja Rusije. Međutim oni su se žestoko prevarili. Pravoslavno obrazovanje koje je stekao na bogosloviji od Staljina je napravilo čoveka, sposobnog da mnogo toga osmisli i pokrene. On je mnogo pažnje poklanjao samoobrazovanju i pokazao se ne samo mudrim rukovodiocem, već i jednim od glavnih svetskih lidera u Dvadesetom veku. U velikoj plejadi rame uz rame sa Staljinom su bili Čerčil, Ruzvelt i Mao Ce Tung.»

Rusko društvo po pitanju Staljina danas je veoma podeljeno. Kritičari mu zameraju žestoke represije i nepripremljenost za rat 1941, dok poštovaoci njegovog dela u pravi plan navode doprinos u pobedi nad nacizmom, impresivan privredni rast, pobedu u ratu i grandiozan naučno-tehnički progres.

Staljin je nesporno bio brutalni vladar, koji je ostatkom nekadašnjeg Ruskog Carstva vladao gvozdenom pesnicom. Međutim tvrdnje koje se konstatno ponavljaju na Zapadu da je odgovoran za smrt preko 50 miliona ljudi nemaju apsolutno nikakvo istorijsko utemenjene. Kada su sredinom 80-ih godina otvorene sovjetske arhive utvrđeno je da je u godinama tzv. Velike represije ukupno uhapšeno ukupno 1 575 259 ljudi, od čega je streljano ukupno 681 692. Tokom preostale dve decenije Staljinove vlasti, ukupan broj uhapšenih i osuđenih na smrt bio je daleko manji od stradalih u vreme Velike represije.

Takođe upitna je uloga staljinovih čistki u nespremnosti SSSR-a za rat sa nacističkom Nemačkom. Na Zapadu se represije pokušavaju pripisati Staljinovoj poremećenoj ličnosti, a dokazi izneti u procesu protiv  maršala Mihaila Tuhačevskog i grupe lojalnih komandanata maksimalno obezvrediti i kompromitovati. Na Zapadu i u liberalnin krugovima ruskog društva se uporno prećutkuje činjenica da su 20-ih godina SSSR i Nemačka imali veoma tesnu vojnu saradnju. Kroz saradnju sa Rusima Nemci su pokušavali da prevaziđu ograničenja nametnuta Versajskim ugovorom, koji im je zabranjivao razvoj određenih rodova vojske, kao npr. oklopnih jedinica i avijacije. Nemačka armija je u tom periodu testirala zabranjena oružja na teritoriji SSSR-a i izvodila obuku svojih vojnika i oficira. Nije bila nikakva tajna da je maršal Tuhačevski u to vreme uspostavio bliske odnose sa nemačkim oficirima, kao i da je predsednik Čehoslovačke Edvard Beneš u pismu Staljinu dostavio informaciju, pozivajući se na izvore iz čehoslovačkog diplomatskog kora, da oficiri lojalni Tuhačevskom u dosluhu sa Nemcima pripremaju državni udar.

Zapadni istoričari koji su dublje ulazili u ovu temu, Benešovo pismo su opisali kao verovatnu podvalu nemačkih obaveštajnih službi. Međutim neuporedivo uverljivije zvuče pretprostavke ruskih istoričara i novinara koji su pisali o Benešovoj dojavi, da ukoliko zaista jeste čehoslovačkim diplomatama neka strana sila zaista podvalila informacije o zaveri Tuhačevskog, onda bi to pre mogli da budu Englezi kojima nikada u prilog nije išlo približavanje Rusije i Nemačke i koji su za razliku od Nemaca sa Čehoslovačkom gajili veoma bliske odnose. Osnovanost i valjanost postupka protiv maršala Tuhačevskog i lojanih oficira može možda biti predmet spora, ali njena pozadina nikako nije bilo Staljinovo »ludilo» kako se to danas sugerišu na Zapadu i u liberalnim krugovima ruskog društva.

Tokom vlasti Josifa Staljina nastavljen je i inteizvoran proces industrijalizacije ruskog društva započet u vreme Petra Stolipina, usporen u vreme Prvog svetskog rata, a potpuno suspendovan tokom dve revolucije i bratoubilačkog Građanskog rata od 1917-1922. godine. Ekonomska dostignuća tokom 30-ih godina, kada je podsetiću ostatak sveta prolazio kroz velike ekonomske krize, bili su zaista impresivni. Od industrijski slabo razvijene zemlje u carsko vreme, Rusija je u pojedinim oblastima postala tehnološki najnaprednija država sveta. Recimo 1928. osnovana je teška mašinska industrija Uralmaš, čiji su proizvodi za eksploataciju nafte u 50-im godinama prevazišli konkurenciju u SAD. U Staljinovo vreme konstruisana su i najsavremenija oružja tog vremena, prvi višecevni bacač raketa popularna Kaćuša i tenk T-34, jedinstveno oružje u istoriji koje je zaslužilo spomenik.

Sredinom Drugog svetskog rata preko 90% arsenala Crvene armije proizvodile su domaće fabrike, što je višestruko više od odnosa koji postojao u vreme Prvog svetskog rata. Tvrdnje da je Staljin zanemario pretnje od nemačke agresije opovrgava činjenica da je 30-ih godina počeo masovno seljenje strateških grana industrije u region Urala i prostranstva Sibira. Ovaj Staljinov manevar Fidel Kastro je u jednoj svojoj kolumni opisao kao »proročki», smatrajući ga ključem sovjetske pobede u ratu. Gore pomenuti koncern Uralmaš smešten je u udaljenom Sverdlovsku (današnji Jekaterinburg, grad gde je počinjen brutalni zločin nad carskom porodicom). Tokom Drugog svetskog rata tamo je proizvedeno preko 6.000 tenkova, 19.000 šasija za oklopna vozila i preko 30.000 komponenti za artiljeriju. Strateška industrija locirana u udaljenim regionima bila je nedostupna neprijateljskoj avijaciji i mogla je nesmetano da opremom snadbeva Crvenu armiju.

Vreme kada su rusku vladu predvodili Petr Stolipin i Sergej Vite, početak HH veka, smatraju se zlatnim godinama ruske privrede. Imperijalne zlatne rezerve bile su uoči Prvog svetskog rata procenjene oko 1400 tona. Ovaj nivo ruske zlatne rezerve ponovo su dostigle tek nedavno. Nakon Prvog svetskog, Građanskog rata i dve revolucije, ruske rezerve zlata pale su u 1928. godini na samo 150 tona. Za svega 13 godina Staljin je uspeo ne samo da vrati rekordni nivo zlatnih rezervi iz vremena carstva, već i da ga bukvalno udvostruči. Pred početak Drugog svetskog rata zlatne rezerve SSSR-a dostigle su neverpvatnoj 2800 tona. U momentu Staljinove smrti, nakon 4 godine zastrašujućeg rata i obnove opustošene zemlje smanjene za svega 300 tona. Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin tokom svog upravljanja Rusijom izgubili su nekoliko puta više zlatnih rezervi, nego Staljin za 4 godine rata i obnovi porušene zemlje koja je usledila.

Osim tehnološki najnaprednije i vojno najjače sile svog vremena Staljin je stvorio verovatno jedino društvo u istoriji ljudskog društva u kome je potpuno bila iskorenjena korupcija i nepotizam. Na prve linije fronta u ratu za odbranu otadžbine poslao je i svoje sinove.  Stariji Jakov, artiljerijski oficir, u prvom mesecu rata pada u nemačko zarobljeništvo. Glasina koja se na Zapadu širi da je sovjetski vožd odbio razmenu svog sina za feldaršala Paulusa zarobljenog pod Staljingradom, suprostavljena je legenda koja kruži među Herojima Rusije sa kojima sam imao prilike da razgovaram.

Po toj legendi, sredinom leta 1941. Berija saopštava: „Druže Staljine dobili smo informaciju da se vaš sin Jakov nalazi u nemačkom zarobljeništvu.“ Staljin vest prima mirno i uzvraća pitanjem »Koliko se naših vojnika nalazi u nemačkom zarobljeništvu Lavrentij Pavlovič?», na šta Berija odgovara: »Preko 2 miliona druže Staljine“. Voždov kometar bio je „Sve su to moji sinovi.» Mlađi sin Vasilij, služio je u vazduhoplovnim snagama, tokom rata obavio je više desetina borbenih letova i u neposrednoj borbi oborio nekoliko nemačkih aviona.

Na Staljinovo insistiranje u Crvenu Armiju inkorporirane su vojna obeležka i tradicije Carske Rusije, kao što je georgijevska lenta (zabranjena nakon Oktobarske revolucije), a osnovana je i «Suvoroska vojna škola». Jedan od polaznika ove škole bio je i general Salujanov, koji mi je o Staljinovom odnosu prema armiji rekao sledeće: «Staljin je odlično razumeo ulogu vojske. Kao oficir mogu da kažem da je njegova odluka da se osnuje «Suvorovska vojna škola» dalekovida i mudra. U ovoj instituciji mladi naraštaju učeni su u duhu patriotizma i posvećenosti otadžbini. Studenti Suvorovske vojne akademije obučavani su na osnovu tradicija ruskog oficirstva. Istoimenu knjigu poznati ruski pisac Aleksandar Krivicki napisao je po Staljinovom nalogu. Osnovu nove države Staljin je gradio na tradiciji ruskog naroda.»

Salujanov takođe dodaje: »Na svečanom prijemu povodom pobede u Drugom svetskom ratu, Staljin je rekao: «Za postignutu pobedu treba da budemo duboko zahvalni ruskom narodu». Govorio da je «ruski Gruzin» za sebe». I pre pobede u Drugom Svetskom ratu Gruzin Džugašvili, zajedno sa Poljakom Felikom Džeržinskim, čefom ČEK-e, preteče NKVD-a, od strane Lenjina bio je optužen »za istinski velikorusko-nacionalističku kampanju».

Sredinom 30-ih godina sam Staljin izgovorio je čuvenu rečenicu: «Ja znam da će mnogo smeća biti bačeno na moj grob, ali sve će to razvejati vetar istorije.» Rečenica iz današnje perspektive zaista zvuči proročki. Prvo, su Staljnjinovi naslednici na čelu sa Hruščovim osudili njegov režim kroz formu borbe protiv kulta ličnosti. Potom je u godinama Perestrojke i vladavine Borisa Jeljcina pokrenuta sveopšta antistaljinistička histerija, koja je bila na istom fonu onoga što se o Staljinu tvrdi na Zapadu, da je sovjetski vožd ubio više ljudi nego Hitler. A onda sasvim neočekivano, početkom ovog veka vetrove istorije pokrenulo je delo Vladimira Karpova »Genralisimus».

U predgovoru »Generalisimusa» Karpov je napisao: »Sve što sam naveo u knjizi je stogo dokumentovano, pojedinci mi možda mogu zameriti na prvelikom broju citata». Ovu knjigu komentarisao je i general Salujanov sledećim rečima: Nakon objavljivanja knjige 2002. godine, antiruske snage su Vladimira Karpova, Heroja Sovjetskog Saveza i uvaženog autora do tad mnogih cenjenih knjiga, isključile iz Saveza pisaca Rusije. Te snage je istina itekako zabolela. Sam Karpov je bio osuđen u periodu represije, upućen u logor, potom u kažnjenički batalon, ali mu sve to nije smetalo da u knjizi na objektivan način predstavi konkretne dokumente o delatnosti Staljina.»  Pored dela Karpova kritiku kleveta na račun Staljina, koje su širene u ruskom društvu možete naći i u veoma popularnoj knjizi aktuelnog ruskog ministna kulture Vladimira Medinskog »Mitovi o Rusiji». 

Celovita slika o liku i delu neponovljivih ličnosti svetske istorije ne može biti crno-bela i verovatno se nalazi negde između krajnosti koje zastupaju njihovi žestoki kritičari i bezuslovni potšovaoci. Vetrovi istorije izgleda su počeli da duvaju i pod njihovom dejstvom objektivna slika o Staljinu brutalanom vladaru, iza koga su ostala mnoga grandiozna dela polako dobija svoj okvir. Josif Staljin umro je 5. marta  1953. godine. Jedan od retkih ideala koje nije stigao da realizuje, bio je da se radni dan za građane SSSR-a skrati na 5 časova.

Izvor: srb.news-front.info