Српски и руски језик су веома слични. То сви знају. Како и не би били? Какви људи – такви језици. Сваки Рус може релативно брзо и лако да савлада српски језик, Србин – руски.
Па ипак постоје одређене потешкоће, језичке клопке и препоне које напрежу говорни апарат, коче мисао, или је поведу у страну, запетљају језик… Углавном, сијасет неких лексичких и граматичких зачкољица које једноставно не дозвољавају да изражавање на тако блиском, братском језику протече глатко.
Покушали смо да скупимо на једно мjесто све те отежавајуће околности, па и да подсјетимо да нема ничег недостижног, а стрпљење и вриједан рад доносе успјех: терпение и труд всё перетрут!
Шта је тешко Русима у српском?
Када почну да уче српски, Руси брзо схватају да ће им за „мало другачији руски“ требати много више времена и труда него што су очекивали.
А тада их чекају страшни „ч“, „ћ“, „џ“, „ђ“, „се“, „ми“, „ме“ и многе друге ствари које ће им загорчати живот.
У почетку учење српског језика Русима изгледа „просто као пасуљ“: само промјените акценат, сјетите се застарелих ријечи, и већ можете да „набадате“.
Међутим, у пракси се испоставља да учење сродног језика крије у себи многе замке.
На примјер, често се Русима чини да је довољно само мало „изврнути“ руски израз, па да испадне правилна српска ријеч, а у ствари се добије нешто сасвим неочекивано.
Један од аутора је у будванском ресторану био свједок ситуације у којој је Рускиња жељела да покаже своје „знање“ српског језика, па је тражила пиле на жару, а на руском се кокошка каже „курица“.
Разумљиво је да извртање ове руске ријечи у српском језику може имати непредвидљиве последице. А она је ту реч изврнула у мушком роду баш како не би требало и, да ствар буде гора, затражила га „на грилу“ (рус. – на гриле). Конобари су попадали од смијеха.
Или још један случај. Једна млада Рускиња која је тек почела да учи српски је била сигурна да у српском ријеч „зној“ значи исто што и у руском – „велику врућину“.
Тако је једном приликом рекла: „У Русији је често хладно. А ја обожавам љето и зној“, и својом екстравагантном природношћу одушевила њене српске наставнике.
Ситуацију компликују многобројни међујезички пароними, тзв. „лажни преводиочеви пријатељи“. На примјер, Руси се смијуље када чују српску ријеч „понос“. У руском постоји таква ријеч, само што значи „пролив“.
Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Или други познати случај.
Током једне школске екскурзије у Србији московска ученица пита своју уморну српску колегиницу: „Тебе трудно?“ („Да ли ти је тешко?“). На те ријечи Српкиња се трже, прекрсти се и узвикну: „Ју! Боже сачувај!“.
Ненаучни чланак о русизмима који то јесу и који то нису
Руском језику је својствено редуковање самогласника и умекшавање сугласника.
Рус нехотице изговара српске ријечи на свој начин: „адгавОр“ (одговор), „притсјЕдњик“ (предсједник) итд.
Правилан српски акценат практично је недостижан за Русе, као и изговор сугласника „ч“ и „ћ“, „џ“ и „ђ“, које Руси обично изговарају као руско „ч“ (нешто између српског „ч“ и „ћ“) и као руско „џ“, не разликујући их у говору: ћевапћић, џурџевак, итд.
Русима није лако да науче и српске сугласнике „л“, „н“, „љ“ и „њ“. Они их изговарају прислањајући врх језика уз горње зубе и умекшавају их испред самогласника „и“ и „е“: „љице“, „њизапосљенаст“, итд. А познату брзалицу са вокалним „р“ просјечан Рус изговара додајући руско „ы“ испред српског „р“: „Навирх бирда вирба мирда“.
И све је то само фонетика. Шта рећи о страшној српској граматици, на примјер о облицима помоћног глагола „јесам“ (који се у руском језику уопште не користе) који се користи и у толико фреквентном перфекту, или о енклитичким облицима заменица (Руси, на пример, тешко схватају разлику између „ми“ и „ме“), или о падежима и глаголској конјугацији, који збуњују својом међусобном сличношћу, као и сличношћу са руским еквивалентима.
А тек два футура и апсолутно неухватљиви за већину ученика положај повратне заменице „се“…
Русима је тешко да схвате како да употребе оно чега нема у руском језику. Затим, када већ оду у Србију и проведу тамо довољно времена, све некако само дође на своје место“, каже Милица Белогрлић, предавач српског језика на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов” (МГУ).
А шта Србима у руском?
О трновитом путу учења и предностима познавања руског језика разговарали смо са Србима који су одлучили да савладају језик Пушкина, Толстоја и Достојевског.
Занимљиво да скоро сви наши саговорници помињу као највећу енигму руски акценат који може да се нађе на било ком слогу речи.
Акцентирање у руском језику је, рекло би се, кудикамо једноставније од скоро непојмљивих за странце српских акцената различитих тонова и дужине, па ипак, према нашим запажањима и признањима Срба у Русији, руски акценти остају проблем чак и када једном помислите да знате језик за 4+ (признајмо то објективно највећом оцјеном у изучавању страног језика).
Зашто треба учити руски језик
„Таман кад ухватим логику, појаве се неке ријечи које искомпликују све, и поново се вратим на почетак“, рекао нам је Иван Голушин, Србин који учи руски језик од 4. разреда основне школе, а данас предаје руски на универзитету у руском граду Перм.
„Поред акцента, велики проблем представљају глаголи кретања (посебно са префиксима), глаголски вид, партиципи, бројеви и њихова промјена по падежима, писање.
О интонацији, смислу, пренесеним значењима нећу ни да говорим, поготово о конструкцијама попут ‘да вроде бы нет’ (дословно ‘да ваљда не’, а у преводу: ‘ваљда није’, ‘не би требало’).
Присуствовао сам изузетно смијешној сцени у којој су актери били једна Рускиња и странац с енглеског говорног подручја (који прилично добро зна руски).
Током вечери, коју су организовали студенти који су напуштали Русију, тај странац је попио мало више ‘самогонке’ (домаће руске вотке).
Пошто никад дотад није пио ништа слично, резултати су веома брзо били видљиви и он је задремао на столици. Рускиња му је пришла, разбудила га и без икаквог додатног смисла рекла ‘Хајде на спавање!’ (‘Пошли спать!’ – у буквалном преводу ‘идемо да спавамо’). Његова реакција на то била је фантастична: ‘Ја имам девојку!’
Мислио сам да ћу умрети од смијеха. Никад ми не би пало на памет да неко може тако да протумачи двије наизглед тако једноставне ријечи“, испричао је за „Russia Beyond“ Иван Голушин.
Србима је такође тешко да науче да изговарају меко ’и’ (мисли се на умекшавање сугласника испред ’и’), и ’о’ као ’а’. Такође не схватају у потпуности ’ь’ и ’ъ’ и не могу да разликују предлоге ’за’ и ’для’ (овај други се у српском такође преводи са „за“).
„Руски језик је за нас тежак зато што је толико сличан“, каже Антонела Бијелић, дипломирани филолог русиста, савјетник „Балканске креативне групе“ за образовање и културу.
„Када чујемо ријеч која постоји у српском, по аналогији јој додјељујемо значење и тако правимо велике грешке. Што се фонетике тиче, Ы је ноћна мора људи! Најтеже нам ипак пада акценат. То је највећа мука Србима и нешто што нико не савладава!“
Све у свему, просјечан руски студент не учи српски ништа теже од просјечног српског студента који учи руски. У почетку се свима све помијеша у глави. Али другачије и не може бити код тако сродних језика.
У сваком случају, упорном ученику се раније или касније све разбистри, и већ следећи његов долазак у земљу чији језик учи бива пропраћен многобројним комплиментима за сјајно знање!
А што се тиче акцената и паклене граматике братског језика, за све вриједне ученике је једини лијек пракса. Читајте, гледајте и слушајте што више, и у оригиналу, наравно. Сада Интернет то слободно дозвољава свакоме.
И наравно ако сте у могућности, дружите се што више са изворним говорницима. Па онда имате све шансе да вас често питају како сте и гдје сте тако лијепо научили наш језик.
Извор: Russia Beyond
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Jezik se najbolje uci “Jezik na jezik”
Kad covjek uci neki jezik i kad pocne da razmislja na tom jeziku,moze racunati da zna na 4+.