Šta govore trave

Piše: Vesna Kapor

Sećanje na  Dragicu Vasiljević, Smilju Gudelj, Dušanku Gutić, Zoru Čolović, Ljeposavu Grahovac, Zagorku Kolak, Desu Milošević, Milicu Vučinić,  Boru Tešanović, Milijanu Bjelicu, Rajku Banašević, Nataliju Gutić, Kosu Pejanović, Jovanku Samardžić, Dragu Vukotić, Zoru Kovačević, Jovanku Ivanović…*

U mnogim stvarima saučesnici smo u poravnavanju unutar dubokog vremenskog sleda, ispod lica sadašnjice, u gustim lavirintima istorije sa licima odavno zasenčenim i u stvarima, često, komplikovanim i teškim. „Šta je čovjek, a mora bit čovjek? Gde počinjemo mi, naš čas − život, i odluke? Na kojoj dubini, kakvim znacima i kako, razgovaramo sa nikad viđenim sa kojima nas spajaju jezik, priče, verovanja, konačno, nebo pod kojim smo stasavali? U svakoj kući rastu tajne, prozrela sam kao dete tu mučnu zasedu istorije. Za svakim stolom čuvaju se drugačije priče; pobeđeni i pobednici pod istim nebom, na istim raskršćima, u istim noćima; pod snegom, kišom, vetrom − nose drugačija sećanja. Kuća do kuće, njiva do njive, iste ulice i reči, pomešana prezimena u rodoslovu, pomešane krvi i preci, a opet – u raskolu.

Nikad ne znaš kad će te sustići sećanja koja nisu lična; kad ćeš isterivati pravdu, kad ćeš se moliti ili prelivati imena koja si zapamtio iz predanja, iz tih priča u kućama – tajnama u dalje sećanje, da im se ne izgubi trag.

Svet je pun neispričanih priča. Treba imati na umu: kad god izvučemo neku iz tmine, preneli smo vatru pripovedanja, predali na čuvanje dalje, dalje, dalje…Iznova dozvali korake, i smeh, i plač, i zverstva, i oprost, i bezumlje i lepotu.

Dužna sam ovu priču.

Deca smo, i zeleni travnjak u omalenoj nevesinjskoj porti primamljiv je. Sve je, iako u razmerama arhitekture skormno, za nas veličanstveno. U crkvu, valjda, idu hrabri. U njoj se pod dugim liturgijskim svodom, pod rečima koje zvone svečano, rečima koje ne razumemo, a duboko u srcu zvone, osećamo prisno i sigurno.

 Mi idemo u crkvu, jer, šta nas briga, naša baba ne plaši se nikog i ničeg. Do Boga jedinoga. Tu, u porti, vlada uvek neka stišanost; opominju nas, iznova, da se ne zanesemo: nemojte gaziti grobove, polako. U mojoj glavi, prepunoj  misli neusaglašenih sa godinama, već se smeštaju tajnovite priče, uveliko.  Malo nas je, i prisno je. Mnoge priče tu se granaju u tišini. Nosimo ih razvejani svetom, kao zavet.  Proći će mnogo godina pre nego što sednem i odslušam u celosti, sećanje na daleki februar i priču o pucnjima u devojačke glave, srca, grudi…

Snijeg je bio do koljena, te zime, smetovi do lastavica; istrčala sam časkom, napolje, iz podruma, tu smo se krili, žene, djeca, starci, nejaki, istrčala sam, i prestravila se, svuda mrtvi. Desetak godina mi je bilo. Bojana priča utišano, odmereno; razgovaramo već dva sata. Ponekad pripali cigaretu, zaćuti jedan dušak.  Pretura slike, reči, svaka je nedovoljna, nemušta, ali valja je izreći, jer samo tako se sve čuva.

Sa svih strana, ovde gde jesmo, duva promaja. Priče i sagovornici lelujaju, pomeraju se, susreću.  Ti moraš napisati tu priču, kaže mi u jednom trenutku, posle detinjstva a pre susreta sa  Bojanom,  prijateljica.

I evo, pišem. Da li će ovi redovi nekome poslužiti kao oslonac, kao stepenik kojim će obuhvatiti snažnije i dublje sve te događaje,  ne znam. Sve se u ovom danu o kome se neprestano i ispod zabrana komunizma u svakoj kući priča, dešava strelovito, strašno i konačno. Ova priča kao svici, svetlucne iznenada – i pre nego što se dopriča, ponestane reči. Raspu se devojačka imena, zasvetle osmesi, zazveckaju koraci, a potom ništa, sve nestane.  I smrt je zgruškana, mukla, uplašena od iznenadnih susreta. Može da objavi samo sebe u mnogostrukim slikama i rečima.  Pobijene djevojke, postradale, strijeljane – tiše, nemojte gaziti travu tuda, nemojte. Čuje se i nakon mnogo godina. I neka zebnja, ladni srsi zaustavljaju dečje noge. Sve je to neko magnovenje, sad. Međutim, osećaj da smo „u tuđem srcu svoje srce čuli“ prati nas ceo život. Naslanjala sam glavu, krišom, na travu pored krstača, i slušala…

Znaš, takav je to dan bio, nije se znalo ni ko je đe, i ni šta se dešava. Pucnjava na sve strane. Kažu, partizani oslobađaju grad. Jest, stalno su se vojske mijenjale. Ustanici na početku rata, pa Italijani, pa Nijemci…naši su bili u različitim vojskama, kukala nam majka. Zaćutimo, i tišina padne, na tren, teška. Potom  Bojana, tiho i meko nastavlja da živi to vreme; časovi u kojima su iz nepojamnih razloga ustreljena srca koja su bila i njena, prislonjeni su uz sve što je došlo docnije kad se život razbujao.

 U Nevesinju, na dan oslobođenja 14. februara 1945. godine oslobodioci iz džepova vade cedulje, pretražuju podrume, skloništa, kuće, presreću na ulicama − čitaju devojačka imena. Oni su živa smrt, ali ne misle o tome, ispunjavaju naređenja. Zabeležen je broj sedamnaest, ali spisak je širi, stradalo se i izvan grada. Koraci pobednika i stope poraženih zameli su se i svi su putevi, sad, zatrpani leševima, mrtvim izneverenim iluzijama, osramoćenim činovima, izneverenim, lažnim idejama. Lica ubica, kao i njihova imena, niko ne pominje. Kao neprolazna trauma u kolektivnom sećanju, taj čin je tragedija. Životi ubijenih snažniji su od čina ubistva.

Čak se i zlosrećnici koji su pravili spiskove slabo pominju. Ostavlja se Višnjem, sve to. Ponekad se provuče neko svedočenje, pomenu neka imena, ali sve to malo je i nevažno pred nasmejanim fotografijama ubijenih devojaka.

Kažu sve se odigralo strelovito, za sat vremena. U podne je taj obračun mladih oslobodilaca sa lepim devojačkim licima bio okončan.

Ko je mogao pomisliti, tako nešto. Sve su one mislile da ih zovu da pomažu oko ranjenika, kaže Bojana. Ko je mogao pomisliti…Bez krivice, bez suđenja…Sve su to bile djevojke za primjer, išle u građansku školu, obrazovale se…Ubijane su svuda, bez reda.

Najčešće u potiljak, s leđa. Bez suđenja, optužbe, krivice.

Ceo grad je mapa njihovih koraka.

Vojske su se menjale; ljudi su živeli, kako su umeli i mogli. Život kolektiva tvrda je nit, teško se prekida; uvek se iznalaze načini da se opstane. Ruše se kuće, pljačka se, tamniči, ipak, oni što ostaju nastavljaju; živ čovjek sve stekne i namiri.

Moja je Draga izašla iz podruma, okrenula se, rekla mi: čuvaj Kovu, idem da vidim kuću. Na ulici sretne Dragu Vukotić i Ljepu Grahovac, pritrče jedna drugoj, i tako, odvede ih jedan partizan. Ustreljene su u krugu kasarne, u potiljak kod čatrnje. Bojana, priča. Uz glavni tok domeće slike i priče, ne samo tog februarskog dana, već svih ratnih nevesinjskih godina.

Kad su ustaše ’41. uterale u kasarnu/zatvor žene i decu, u krvave ćelije gde su skončavali muški, duša na dušu legla; kukanje i plač, iskopane jame, Zora Gudelj penje se na prozor, drži za rešetke i peva, koliko je grlo nosi. Peva. Nju su tražili tog februara, bila je ranjena u nemačkom bombardovanju, umesto nje, odveli su Smilju. S vrata, ona se okrene, i kaže: Majko moja, ubiće me.

Zaga Kolak, ljepotica, išli smo za njom, mi dečurlija, divili se. Taj osmeh se ne zaboravlja. Gledala se, kako se tad govorilo,  sa Miloradom Popovićem komandantom četničke brigade; takvo dvoje nije išlo ulicom. Ubili je ponad grada.

Zoru Kovačević presreću na ulici, pitaju kako se zove, ona kaže, posle nekoliko koraka pucaju joj u potiljak. Njen brat, partizan, pre toga rastaje se s njom, i oboje odlaze raspoloženi, na različite strane. Zauvek. Mada brat na rastanku kaže: idi kući, Zoro, sad ću i ja doći.

Milijanu Bjelicu, izvode iz kuće, i skoro odmah ubijaju. Dok pada, ona rukom povlači suknju, preko kolena.

Dok vode Rajku Banašević trotoarom, dvojica, ona se osvrne i vidi mlađu sestru, stane i kaže: Druže, molim vas, da se pozdravim sa sestrom, nikog dugog nemam. Strašno je to bilo. Plaču obe. U sledećem sokaku, ubijaju je.

Jovanki Bebi Samardžić ne zna se grob.

Zgušnjavaju se priče. U sećanju, stoji i sledeće. Jedan je Bilećanin poveo dve devojke, u kasarnu. Ne puca da ubije. Domišljam, gledaju se. Pita ih: znate li đe vas vodim? Da pomognemo oko ranjenika, kažu njih dve. Pucaću sad u vazduh, a vas dvije bježite, koliko vas noge nose, i sakrijte se dobro. Srce mu je meko i savest mirna.

Kako su živeli dalje oni koji su ubijali? Kako su spavali? Je li ih revolucija pojela?

Još mi je uvo prislonjeno na trave, još slušam.

Mnogo godina docnije u Beogradu, kad matičarka kaže, imam divan datum za vaše venčanje, 14. februar, kao veliki huk vrati se rodno sećanje na priče o tom danu, i u dušku odgovaram: Neću da se venčam tada!  Još dotiču priče iz trava o snegu i telima što se rascvetavaju krvlju u njemu. I o tome kako je u zaleđenu zemlju, bez opela i sanduka,  u porti položen život, kao dukati, sjajni, kad se zakopaju.

Neka ovaj zapis bude tek pomen – žiška iz koga će narasti priča. I neka bude odgovor jednom Bilećaninu koji me je pitao zbog čega nisam htela da se venčam na Svetog Trifuna. Mada, koji odu na praznik svetla su im nebesa, i prvi put tako vidim taj užasni februarski dan. Svet je snežna pustoš kroz koju svako prokazuje tragove.

Pisano uoči Sretenja, sa  zahvalnošću Bojani Vasiljević Kapor na razgovoru.

*U Nevesinju su 14. febrara 1945. godine partizanske formacije, na dan oslobođenja, prema unapred napravljenim spiskovima streljale devojke srpske nacionalnosti; broj stradalih tih dana ne zna se pouzdano, pa su spiskovi imena i podaci  u izvorima različiti.

Pročitajte JOŠ:

„Glas Crnogorca“ 1889: Ponovo je zablistala sloga, ljubav prava, ushićenjem Srbin kliče – Samo sloga Srbina spasava!