Пише: Др Момчило Д. Пејовић
У неку нову тему о којој каним писати крајње ријетко уносим или препричавам оно о чему сам некад довољно писао и елаборирао. Међутим, на тему са наведеним насловом приморан сам поновити нешто од онога што сам прије готово шест година објавио под насловом „Шта (ће) наши политичари (да) зборе на изборе“?
Из веома опширног текста издвојио бих сљедеће: „Наравно да се свих избора не можете сјетити, а богме ни тачно набројити… Кажу (…) они који статистику службену воде, да су ово осми по реду …! Мени се чини да их је било не осам него 28, (…)
„Сви су црногорски избори били (не)часни, (не)легитимни, (не)покрадени и достојанствени,… Такође, избори су били и (не)демократски, (про)реформски, (не)еколошки, свакако „економски просперитетни“, (про)европски, евроатлантски, транзициони, па ћер до два референдума високо рангирана на љествици регионалне и „европске“ демократије?! (…)
Одгледах неке инсерте са избора (…) на којима су тадашњи политичари, а већина њих је и данас активна, некад заговарали „рат за мир“, држали ватрене говоре за заједничку државу, орили, зборили, говорили, обећавали народу и грађанима Црне Горе „златна брда и долине“, свакако „бољи живот“, срећнију и европску будућност, пуну запосленост, зараде на (ев)ропскоме нивоу и тако даље…“!
(…) „Не треба заборавити да су тадашњи говорници, као политичари, данас велики и успјешни бизнисмени и (не)страначки истакнути појединци и борци за остварену, обновљену, самосталну и независну Црну Гору.
Тај свој лични допринос су дебело наплатили од државе боље рећи грађана и својих бирача који су их гласали, а све се бавећи „високом“ државном политиком и по ‘мало’ приватним бизнисом“! (…)
Од тога неки имају банку, огромне некретнине милионских вриједности, угоститељске објекте, по неколико станова, викендице, виле, приватне плаже, јахте, скупоцјене аутомобиле, дебеле банковне рачуне, бројне инвестиције и акције у приватним предузећима у земљи и иностранству и тако даље, а све од (…) дневница у иностранству, „мале“ посланичке плате и бављења политиком у протекле нешто мање од двије и по деценије!
Неки од њих су постали „национални пензионери“ (…) сходно законској регулативи, коју су сами себи зготовили да би се и по старе дане материјално добро збринули. Наравно дјеца политичара се увелико баве бизнисом и о државноме трошку су позавршавали велике школе – факултете у иностранству и нијесу на Заводу за запошљавање…“!
(…) „Од Предсједника државе Црне Горе се очекује говор, у складу са његовим досадашњим и све „чвршћим“ обећањима и „напорима“ које улаже за добробит својих грађана, да ће настојати да и даље буде на челу државе у складу са законима и Уставом.
(…) „Од Премијера се очекује да одржи један говор у којем би главни акценат био стављан на раст црногорске економије, (по)раст страних инвестиција, побољшање економски просперитетне државе Црне Горе, са новим кредитним задужењима од неколико стотина милиона евра и наравно одређивање новог рока за запошљавање незапослених, који имају факултетску диплому и одрађивање сезонског приправничког стажа на великим плантажама Ћемовскога поља (брање грожђа и бресака), на сјеверу Црне Горе (брање малина и боровница), на пошумљавању „равне“ Црне Горе по врлетима и голетима Катунске и Љешанске нахије, а на југу у Улцињској солани „брање“ соли! Можда се досјети Премијер, а право је чудо да му његови савјетници нијесу предложили, да се незапосленима понуди одрађивање приправничког стажа на гашењу бројних пожара, који се појављују у љетњим мјесецима широм Црне Горе…“.
(…) Од већине црногорских политичара, који се буду појавили на политичкој позорници црногорској, можемо очекивати да обећају и оно што бирачи од њих не траже, као и оно у што ни они сами не вјерују! „…На примјер, од некадашњег и садашњег предсједника најмоћније и најбројније политичке партије можемо очекивати да буде резолутно потенцирао да грађани и незапослени морају сами да се прихвате политике; да као и он и они са њиме зарађују биједно за живот и да се од тога не може много добро живјети! Да поред тога што се треба бавити државном и „високом политиком“, посебно (про)европском и евроатлантском, мора се допунски још један посао обављати да би се преживјело.
Прије свега треба се бавити „малим“ бизнисом, образовањем на високошколским установама или улагати у акције, а све то под условом да сте до сада били „успјешни“ у свему томе као он! Такође, добро би било да имате један шири круг пријатеља који су истакнути политичари и бизнисмени не само у Црној Гори, него у региону и свакако на високим позицијама у Европској унији.
То је предуслов који вам даје добру могућност да ћете напредовати у своме послу и бити успјешни макар као он! Наравно, обећаће и своје бираче обрадовати, да ће се кандидовати за сљедеће предсједничке изборе“ (…) „Политика је њихов живот, њихова страст и без ње не би били у потпуности остварени, а сигурно је, ни били тако добро материјално обезбијеђени“!? (…) „Нека се грађани и бирачи Црне Горе не изненаде ако … политичари црногорски не одрже своја обећања, која ће дати грађанима пред изборе …, јер ће се то само још овај пут десити у овој години“!
Тада и још много више написах и објавих, а да ли погодих или дебело (пр)омаших Ви поштовани читаоци сами (пр)оцијените! Сада видим да би боље било да сам омануо у ономе што су током избора говорили, обећа(ва)ли и на крају испунили!
Не замјерите што сам мало одужио са изводима и цитатима из наведеног текста, али просто се проблематика сама по себи намеће и веома је тешко избјећи њену сличност која се може поновити и на наступајућим предсједничким изборима.
Тема готово идентична, рекло би се, само са једном важном или значајном разликом; ријеч је о кандидатима за предсједничке изборе, који су расписани за 15. април текуће године и на којима ће се овога пута опробати много већи број кандидата него свих претходних избора за мјесто (читај фотељу) предсједника Црне Горе.
Своју кандидатуру са прикупљеним валидним потписима прихваћеним од Државне изборне комисије предали су: Хазбија Калач, Василије Миличковић, Марко Милачић, проф. др Драгиња Вуксановић, Мило Ђукановић, Добрило Дедејић и Младен Бојанић. Чини ми се да сваки од кандидата има своју паролу – девизу са којом ће наступати током изборне кампање коју ће водити са својим присталицама. Ево неких које могу за бираче бити занимљиве, привлачне или упитне, сличне и давно прочитане: Марко Милачић „Храбро – Доста чекања“; Др Драгиња Вуксановић „Предсједница за промјене“; Мило Ђукановић „За стабилност и напредак Црне Горе“; Младен Бојанић „Да, заједно можемо“!
Треба напоменути да је трка за прикупљање потписа за предсједничког кандидата била почела прије мјесец дана и да се говорило о једном већем броју оних који су жељели да пријаве своју кандидатуру! Неки од њих нијесу успјели у прикупљању довољног броја потписа, а као разлог наводе да сакупљање потписа није текло „… под истим условима…“! А неки, који су били „тврди“ заговорници да неће одустати од своје кандидатуре, касније су ретрирали у свом „чврстом ставу“, одустали тобоже у „интересу“ другог „бољег“ или изгледнијег за побједу кандидата који ће да има већу политичку тежину у опозиционом страначком тијелу!? Дакле, фигурирало је или у игри је било, својом вољом или страначки невољно, око дванаестак кандидата почев од проф. др Драгана Хајдуковића, Андрије Јовићевића, проф. др Ђорђа Блажића и Горана Даниловића. Наравно, било је и оних „кандидата“ који су били „потенцијални“ али нијесу у коначном „дали“ своју сагласност свом опозиционом страначком тијелу или онима који су их „хтјели“ (пред)ложити!
Личнога сам мишљења, без обзира на све околности и чињенице, да би кандидати који су (од)устали у интересу другога „бољега“ могли много више помоћи својом кандидатуром да се дође до другога круга!
Једноставно остаје ми недоумица да не кажем јака сумња у искреност и добронамјерност да се „помогне“ другом (о)позиционом кандидату односно ономе за кога је „већина“ у опозиционом блоку.
Заједно дјелујући већи број кандидата могао би да добро угрози побједничку кандидатуру „превазиђеног политичара“, како неко јавно окарактериса лидера ДПС-а као предсједничког кандидата, који се захвалио свим грађанима који дадоше свој потпис и уједно похвалио великим успјехом у брзини и количини сакупљених гласова, чак 60.528! Да ли је хтио и(ли) имао нешто више рећи од изречене јавне (по)хвале да поручи гласачима и онима који су му противкандидати на предсједничким изборима?
Такође, мора се признати да су политички лидери у црногорским опозиционим странкама добрим дијелом калуклисали и „тврдили пазар“ за себе, а предлагали реда ради неке кандидате који су касније одустајали зарад кандидата који (ће) има(ти) „побједнички дух“ односно који је „прихватљив“ барем већем дијелу опозиционог блока!?
Тешко је одгонетнути праву истину да би се (са)знало зашто опозиција у Црној Гори већ дужи период никако да се сложи и нађе прихватљивог кандидата за „предсједника“ као политичку персону – фигуру и коначно успије да промијени досадашњу власт! Она „неслогом“ по ко зна који пут помаже побједи кандидата у лику Мила Ђукановић односно ДПС-у са коалиционим партнерима или како рече, због неуспјеха да прикупи потребан број гласова, научник Драган Хајдуковић: „Мојом елиминацијом са званичне листе кандидата, дефинитивно је изгубљена шанса да ови избори буду почетак препорода Црне Горе…“!?
Пар мјесеци су трајали њени јалови преговори и натезања око њима подобног или прихватљивог предсједничког кандидата. Рекло би се да су, на самом крају законскога рока за предају предсједничке листе успјели да његово име саопште у лику Младена Бојанића, а са слоганом – девизом „Да, заједно можемо“!
Знајући, макар површно све кандидате, њихов политички ангажман и претходни политички рад било у једној, другој, па и трећој политичкој странци или заједничком опозиционом блоку као и њихову политичку опредијељеност; а насупрот политичком противнику са дугачким политичким стажом и богатим страначким искуством, државним функцијама на мјесту премијера или предсједника и активностима у лику лидера ДПС-а господина Мила Ђукановића, реално гледајући и процјењујући све референце предсједничких кандидата, појединачно гледано, предност је на страни лидера ДПС-а који је политичар са најдужим стажом у фотељи премијера, а само једном у фотељи предсједника државе Црне Горе, наравно са мањим паузама које је узимао и себи „куповао“ вријеме за рекреацију и одмор тек толико да приватни бизнис не заборави!
На овим предсједничким изборима пружа му се политичка и државничка шанса да сједне по други пут у фотељу предсједника Црне Горе, па касније у континуитету настави и други предсједнички мандат до краја своје радне каријере; и наравно изједначи се са својим партијским другом садашњим предсједником државе Црне Горе!? Свакако да су му политичке и личне амбиције у том смјеру и да их неће за лако испустити из својих руку и (пре)дати другима.
Међутим, политичка сцена Црне Горе барем што се тиче предсједничких избора тешко да се може добро (пр)оцијенити одмах и са сигурношћу, када је ријеч о побједничком кандидату на предсједничким изборима, а разлога за тако нешто има и нијесу занемарљиви.
Сјетимо се само прошлих предсједничких избора у Црној Гори на којима је опозициони кандидат скоро па побиједио или је био бара-бара у односу на свога противкандидата! Тадашњи „побједник“ предсједничких избора ни сам није баш био начисто ко је побиједио! Једно је било и остало (по)сигурно да су тадашњи предсједнички избори и побједнички кандидат оставили мучан утисак на гласачко тијело у Црној Гори, које није било начисто ко је стварни побједник а ко губитник, мада је опозициони кандидат много касније, ипак, признао да је поражен!
Скоро тридесетогодишња владавина једне политичке фигуре у Црној Гори са веома дугим узастопним мандатним стажом премијера, у било којој држави, не даје велике шансе са којима би и даље таква личност као кандидат (п)остала на тако важној и значајној функцији у држави као што је Предсједник. У оваквој и данашној Црној Гори то је осигуран опстанак на власти.
Неминовност промјена је готово на видику и ово је једна велика политичка шанса која би могла опозицији, односно предсједничким кандидатима опозиционим или нестраначким дати неку предност само под условом да буду сложни око једног заједничког кандидата на предсједничким изборима.
Нијесу без политичке шансе у циљу смјене, односно демократских промјена. Као друго, веома важан разлог је уништена привреда једне земље заједно са већински осиромашеним становништвом Црне Горе, који може бити пресудан моменат током гласња на изборима за предсједничког кандидата, макар у другом кругу.
Треће, такође, добар разлог могао би бити спољни фактор односно политички угао гледања на промјене, које морају да се десе ако се хоће једна држава примити у састав Европских земаља. Наведена три разлога могла би да буду пресудна у кампањи опозиционог блока који би морао да у другом кругу снажније дјелује и поентира на наведеним разлозима у циљу демократских промјена власти у Црној Гори односно смјене једне политичке гарнитуре, која је готово три деценије са једном личности на политичкој сцени Црне Горе.
Овдје није ријеч о прогнозама, већ о реалном гледању на битне разлоге који морају довести нову политичку личност у Црној Гори. Шта може донијети нови стари премијер и предсједник? Ништа, ама баш ништа сем оног вокабулара из претходних година његове политичке и државничке каријере, бројних празних обећања о обновљеној црногорској независности, политичкој стабилности, бољем животу црногорских грађана, просперитету европском, економским „бенефитима“ уласка у НАТО, смањењу јавнога дуга до 2050. године, повећању стандарда запослених и великога броја пензионера, распродаји или „инвестицијама“ које су уништиле црногорску економију, приватизацији којом су се само окористили и то дебело само они на власти и то ужи круг, вербалним обрачуном са орагизованим криминалом и корупцији на високом државном нивоу.
Предсједнички кандидат у лику и континуитету ДПС-а тешко да може суштински понудити нешто ново, нити може имати нову идеју или визију како изаћи из политичког, економског брлога и друштвеног осиромашења огромне већине црногорских грађана.
Шта све није обећавао грађанима са чувеним паролама – девизама „Ми знамо како – За бољи живот“. Шта ће сада рећи или обећати а да не понови оно што је свих претходиних 27 година на власти обећавао грађанима Црне Горе? Како само пред гласаче и бираче испразно звуче безброј пута поновљене ријечи „стабилност“, „напредак“, „економски просперитет“, које су и сада мото – девиза – парола његове предсједничке кампање „За стабилност и напредак Црне Горе“.
Колико још година или колике деценије на мјесту премијера или предсједника државе Црне Горе треба да остане да би коначно завршио са циклусом дефинисања и реализације пута „убрзаног економског развоја Црне Горе“? Да ли ће уласком у НАТО стабилизовати своју позицију у предсједничкој фотељи и прогласити то као политички мудар потез за стабилност његове даље политичке каријере у улози предсједника (про)европске државе Црне Горе?
Само наивни могу и даље вјеровати и дати свој глас политичару који је не тако давно обећао отворити 40.000! Можда овога пута буде обећао дупло више радних мјеста, која ће отворити у времену свога предсједничкога мандата и његовог продуженог трајања.
Да ли ће у изборној кампањи обећати својим грађанима, бирачима и гласачима да његов некадашњи партијски друг „филозоф, мудрац и светац“, који је сада „недоступан црногорским властима“ може „слободно“ да шета Црном Гором све до излечења или докле год траје „терапија“ да ужива сва права, иако је на снази правоснажна судска одлука – рјешење као (не)осуђеном црногорском грађанину?
Да ли ће током изборне кампање бити ријечи о бројном непотизму током заопошљавања, сукобу интереса током тендера за изградњу „малих хидроелектрана“, све бројнијем организованом криминалу и тако даље и томе слично? Да ли су црногорски грађани са бирачким правом гласа вољни да и даље (по)вјерују таквом предсједничком кандидату?
Ту лежи снага аргумената и још једна велика предност коју опозициони и (не)страначки предсједнички кандидати не би смјели удруженим наступом да је испусте. Најкраће речено, кад је у питању кандидат из позиције на власти, он не би могао ништа више да говори, твори и збори током своје предсједничке кампање или сучељавања са осталим кандидатима сем онога што је у својој дугој политичкој и државничкој каријери обећавао и безброј пута понављао готово до бесвијести.
Остали предсједнички кандидати могли би да заједнички наступе током сучељавања и само јаким аргументима, којих је много и на располагуњу су им, појединачно и циљано иступе, укажу аргументовано на све слабости које је режим ДПС-са са својим коалиционим сателит партнерима свих ових 27 година уништавао стандард огромног броја грађана Црне Горе и довео га у зону економског сиромаштва из које тешко да ће се издићи докле год су на власти једни те исти са њиховим партијским лидером на челу, а сада предсједничким кандидатом. Свако друго иступање изоловано било би разводњавање, а појединачно неслагање опозиционих предсједничких кандидата и засебно изношење већ познатога тешко да би могло ишта промијенити односно биће осуђено на политички неуспјех.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Овај је очигледно нешто побркао.Опозиција има заједничког кандидата а то је Младен Бојанић.Ови остали или раде за ДПС или су обична боранија.
Није он ништа побркао, само је „типка“ притиснута.