Српски свијет – Игор Ивановић: Титоизам је канцер српског народа
“Титоизам унутар наших граница је антисрпски, а изван наших граница је антируски” – цитирао је Ивановић ријечи професора Ломпара.
Саговорник новинару Вељу Чупићу у емисији “Српски свијет” био је књижевник Игор Ивановић. Разговарали су о генерацијској окупацији Запада на нашим просторима и њиховом културолошком продору и утицају на нашу културу. Књижевник Игор Ивановић сматра да смо, како каже, идеолошки бомбардовани. “Запад је цивилизација која урушава своју културу, једини мотив им је профит. Запад ставља новац на прво место.”
Књижевник истиче да је Тито део пројекта сламања српске културе. “Титоизам је канцер српског народа.” – тврди Ивановић
О титоизму и доношењу Устава 74.године Игор Ивановић наглашава: “Броз је убио десетине српских јунака. Један од њих је и Ратко Павловић Ћићко који је убијен на сраман начин, а био је велики интелектуалац.” За наслеђе југословенске културе је рекао да је стварана на косовском миту. “На хришћанском косовском миту стварамо најзначајнију поезију. Косовски завет је живео и у другим народима, а титоизам је негирао косовски мит.”
Објашњавао је колики је Анте Павелић био крвник за српски народ и каже: “Титоистичка држава није подузела ништа да осуди Анте Павелића. Тада Благоје Јововић узима правду у своје руке и задовољава је, да би некоме у Београду засметало да имамо његову улицу, е то је чист сатанизам.”
О споменику Стефану Немањи који ће бити на Савском тргу, Ивановић је дао свој суд и рекао: “На симболичком плану је то битно. Средњевековну историју смо затамнели, а имамо много јунака којима треба да се поносимо. Требало је много раније то да урадимо.”
Осврнуо се на политичку ситуацију у Црној Гори и рекао: “Чак и да нема избора, на основу литија, овај режим би морао да оде. Не може да остане имун на десетине хиљада људи који протестују мирно на улицама.”
“За мене је Црна Гора мало огледало у којем се огледа велика историја. Ово мало огледало осликава модерног човека. Човека који је окренут протв своје породице, наслеђа и вере. Имају подршку од Запада јер та цивилизација почива на томе да иде против Срба.” – истиче Ивановић.
Водећи се историјским чињеницама каже: “Ни једна сила није имала шансе против хришћанске вере. Унапред смо их победили спремношћу на жртву. Вера ће победити у Црној Гори. Та иста вера је победила и петокраку”, и додаје: “Не догађа се случајно све ово у Црној Гори. Милов режим је могао и да падне на дроги, али десило се на вери, на оним моралима који пишу у јеванђељу.”
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nikad bolje nego dok je Tito bio živ, čast Mi je da sam bio sa Njim u istoj državi!
Kao dete voleo sam TITA jer su nam tako u skoli ispirali mozak, ali sam shvatio da moja porodica nije voljena i da sam ja kao djak iz nekog razloga zapostavljan od strane ucitelja ali nisam znao zasto sve dok se moj otac nije sa nama odselio za Kanadu 1974te. U poset nam je dosao pokojni deda i kada smo ga izveli na jednu Cetnicku igranku on je zaplakao kao dete. Tada sam saznao da je bio u cetnicima, da je bio u Titovim kazamatima i da je ostao vezan za Kralja i otadzbinu. Zakleo je i mog oca i strica da se nikada ne uclane u SK koje su obojica postvali i zato smo ispastali godinama. Sve sto mi je deda ispricao do slovce sto se Tita i njegovog rezima prema Srbima obistinilo. Njiegov san je bio da se vrati kralj u Srbiju i nakon dolaska Princa Aleksandra deda je umro nako nedelju dana !! Srbija i Srbski narod treba da vrate Krunu i da se ujedinimo pod tom krunom, ne kao vladarom vec kao parlamentarna monarhija Srpskih zemalja !! Ziveo Kralj, ziveo Srbski narod, do ujedinjenja svih Srbskih teritorija !!
Лазар Брајовић Станај, најугледнији банкар у послератној Црној Гори, први пут је послат на Голи оток 1953. године. После двогодишње робије, написао је књигу о Голом отоку, због које је осуђен на 12 година затвора. Новембра 1995. године, направио сам са њим интервју за ревију Исток
Разговарао: Донко Ракочевић
Ко сте ви заправо господине Станај?
-Ја сам бивши политички робијаш Титове геноцидне власти, у робијашницама Голи оток, Зеница, Сарајево, Богданов крај.
Геноцидне?
На Голом отоку је био државни геноцид, односно организован систем мучења за уништење српског народа, односно православних хришћана.
Како сте доспјели на Голи оток?
-Са 24 године живота (тада сам био директор среске банке у Колашину) први пут су ме послали на Голи оток, а то је било 1953. године са казном од двије године, зато што сам пред неколико колега рекао да невине људе одводе на Голи оток. Како сам био одгојен дубоко патријахално и као православни Србин у Црној Гори, сусрет са тим организованим системом зла у мени је изазвао отпор. И ту сам морао стећи снаге да се опредијелим за Небо а не за земни свијет, што је био и услов да преживим тај пакао. Ту сам схватио да Срби морају имати само божанску државу и да српски народ не смије имати на свом челу неку бјелосвјетску протуву. Чим сам то схватио и поставио у свом унутрашњем моралном бићу, лако ми је било стећи храброст да о Голом отоку пишем као о систему организованог државног геноцида од стране Титове власти, а не о некаквом наводном идеолошком сукобу између КПЈ и СКПБ, о наводном сукобу Тита и Стаљина.
Књига коју сте написали по изласку са Голог отока, скупо вас је коштала?
-После издржане двогодишње казне, запослио сам се као високи банкарски стручњак у Сарајеву, што ми је била олакшавајућа околност јер сам имао покриће за кретање на релацији Београд- Сарајево, допуњавајући свакодневно своја истраживања геноцидног садржаја Голог отока и других Титових мучионица. Свако моје истраживање, контакти и свједочења, ишли су у прилог потврди да је Голи оток био геноцид Тита над Србима. Када је све то сазрело и уобличило се, написао сам књигу о Голом отоку. Рукопис је био у облику романа, а пратила су га још два документарна прилога који су били конкретне потврде моје романсиране приче. Рукопис сам послао у Лондон. Енглези су тај рукопис вратили Титу и ја сам 1957. године добио казну од 12 година затвора. Годину дана сам робијао у Централном затвору у Сарајеву, двије године у Зеници, а три године опет на Голом отоку од 1959. до 1962. године. Амнестија политичких робијаша 1962 године, затекла ме је на пола казне.
Шта чини садржај те ваше књиге о Голом отоку?
-Методи система организованог злочина над српским народом од стране Титове власти. У књизи сам устврдио да ће се, уколико се од стране прогресивног и цивилизованог свијета, не заустави Тито, методи Голог отока пренијети у сваки српски дом, што се на одређени начин десило последњих година у Босни и Хрватској.
Да ли сте и после друге робије наставили да пишете о Титовим казаматима?
-Још више. Све сам то свео у 92 приче и два романа. Приче треба да буду објављене у седам књига, али већ годинама не могу да пронађем издавача. Иначе, све до прије неку годину, тачније до марта 1989. године, морао сам сваког понедељка да се јављам у Центар безбједности Бар. У једној банци у Бару радио сам од 1963. до пензионисања 1993. године.
Да ли сте задовољни дјеловањем удружења „Голи оток“?
-Невоља је што је то удружење још као собни старјешина на Голом отоку преузео под своје Милинко Стојановић. Он држи линију да је Голи оток био идеолошко-партијски спор и сукоб Тита и Стаљина, па произилази да су Голооточани били издајници своје државе.
Шта мислите о Јову Капичићу и његовим последњим иступима у штампи?
-Удружење „Голи оток“ није имало куражи да одговори Јову Капи, као ни да га позове на одговорност. Међутим, у својим иступима у медијима, он је сам рекао све о себи. За мене је Јово Капа, исто као и Ђилас, био и остао Титов хедониста и убица. За мене као православног хришћанина, најстрашније је то што се он ни дан данас не каје, а признаје шта је радио. Желим само да нагласим да је трагикомична његова изјава у „Монитору“ да је Ђилас био „пјесничка душа“. Рећи то за једног монструма, може само идиот.
Једна од Станајевих прича са Голог отока
ПЕРО И ЋЕЋО
Љето 1960. године. Пред павиљоном „4“ биле су двије дрвене клупе. Оне су углавном празне. Ријетко се који од политичких осуђеника усуђивао да сједне на њих да се одмори. Није било то забрањено по кућном реду, али криминалци који су били задужени за батинање логораша, нису пропуштали такву прилику да те развале песницом или ногом.
Али, ја сам данас сјео. И не само да сам сјео, већ сам се раскомотио као на клупи у парку. И узео да читам Кафкину „Америку“. Све је у њој, и прошлост, и садашњост и будућност Америке.
Док сам читао, добио сам јак ударац у леђа, а онда ме снажна рука младог голооточког криминалца зграби за прса, одиже са клупе, заврти око себе са пријетњом „Српска бандо, устани!“
Одједном застаде и поглед упери ка степеницама од Центра. Два човјека обучена само у купаће гаћице, пењала су се к нама. Бјеху то Перо Стамболић и Ћећо Стефановић.
Нека мучнина испуни ми цијело биће, и гађење тешко, празно, дубоко одвратно, чак болно гађење. Зар је могуће да је њима, који добро знау шта Тито са Србима на Голом, стало до купања на плажама Лопара, Раба, Гргура, Голог и да парадирају у купаћим гаћицама степеницама Велике жице на Голом отоку.
Књугу „Америка“ држао сам у руци. Перо и Ћећо дођоше до мене.
-Овај чита! – рече Перо и истрже ми књигу из руку. – Пази „Америка“! Овај се преваспитао у западњака! Одакле је?
-Црногорац! И то онај који је енглеској краљици слао књигу о Голом отоку!
-Шта кажеш? – затрепери Ћећо.
-О, не краљици, него Бевану, али су нам је Енглези џентлменски вратили.
Погледаше ме презриво и наставише даље.
-Да те више не затекнем да сједиш овдје! – обрати ми се командир из њихове пратње. Криминалац који ме дотад придржавао, удари ме песницом у ребра и падох крај клупе.
Полако, долазећи к себи, поново сједох на клупу, док су ми се мојом крвљу за прсте лијепиле странице „Америке“.
Са звучника пустише пјесму „О Мустафа“. Са ријечима ове вулгарне пјесме цинично унијете у кућни ред Голог отока, од неког понижења, разочарења и безнађа, бранио сам се притиснувши длановима усне шкољке.
Да ли ће док буду сунчали своја обакрарена тијела на лопарским плажама, Перо и Ћећо имало осјетити стид у својим проданим душама за судбину свог српског народа којег Тито овдје на Голом отоку смишљено уништава, уз пјесму „О Мустафа“?
Како се зове књига која је објављена и да ли је икада штампао ове остале?
?х100
одличан поавалац стварник дешвања и ко је њихов производ у Ц.Г. СВАКА ТИ ЧАСТ ИВАНОВИЋУ!
100% тачна констатација.
Sjajno!
???
Svaka cast za „Srpski svijet“! Najbolji ste!
Pozovite jednom i gdina Radovana Kalabica.
Pozdrav
Nikad bolje nego dok je Tito bio živ, čast Mi je da sam bio sa Njim u istoj državi!