• Издвојено
• Поглед

Српски народ у пјесми ,,Ајде, Јано”

4 године ‎ ИН4С

Пише: Маша Даниловић

Моја најдража пјесма, изникла из срца српског народа, а настала, сматра се прије не мање од 300 – 400 година, је ,,Ајде, Јано”.

Зашто је то тако постоје бројни разлози, али бих се првенствено осврнула на то шта та пјесма говори о нама.
Јако дуго постоји наратив да је наш народ сиров и суров и то мишљење не потиче само од оних народа са којима смо можда били у сукобу, већ у данашњем времену он, у највећој мјери, проистиче из незнања наших сународника који сматрају да је за све некако крив тај неки балкански, српски менталитет – шта год то значило. У том дијелу напада на сопствени народ и морал цијеле једне заједнице и нације, најчешће страдају мушкарци који су приказани као какви бездушни створови неспособни за чисте емоције. Када се говори о прошлости, неки од нас имају тенденцију да о тим људима говоре у врло негативном контексту – за њих то су били насилнички настројени мушкарци, који нису били добри очеви, а још мање добри супружници. Узмимо да је то можда и тачно из наше данашње перспективе, али данашњи мушкарац, као и данашња жена, били би сасвим бескорисни у тим историјским околностима и можда би се нека наша морална начела и социјалне норме чиниле далеко свирепијима од онога што је тада било прихватљиво и што је одржавало појединце, породице и читаве народе у животу.

Да је љубав постојала и прије 21. вијека и да то није настало кад и интернет, најбоље говори, изворно хајдучка пјесма са Косова и Метохије, ,,Ајде, Јано”. О томе наравно говори и епска пјесма о Бановић Страхињи, или дио о сну Вука Мандушића у ,,Горском вијенцу”; ипак, да се не бих ослањала на наду да смо то сви прочитали и да би то сви морали знати, одлучила сам се да је најбоље приказати то кроз пјесму која нас никако није могла мимоићи, бар у кафани.
У првобитној верзији те пјесме вјерује се да је текст ишао овако:

,,Ајде Јано, коло да играмо!
Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо!

Ајде Јано, борбу оставимо!
Ајде Јано, ајде душо, борбу оставимо!

Ајде Јано, пушке напустимо!
Ајде Јано, ајде душо, пушке напустимо!

Ајде Јано, срећу потражимо!
Ајде Јано, ајде душо, срећу потражимо!”

Верзије које данас знамо, којих има више, сусрећемо у различитим варијантама. Оно што је свакој од њих, од оне гдје се каже ,,Ајде, Јано, кућу да не дамо” до ,,Ајде, Јано, кућу да продамо, да продамо, Јано, душо, само да играмо” заједничка је иста ствар – мушкарац се обраћа жени, врло топло и молећиво, и то је позив да они учине нешто заједно, да му у његовој намјери помогне Јана и да после заједно буду срећни. Мушкарац из пјесме се у свакој верзији оголио пред женом, он од ње тражи пажњу и потврду. Тражи да она пристане да са њим учини шта год да је то што ће њима помоћи да буду срећни.

Зашто је то све важно? Ово не би било важно да је неко прије пар вјекова изговорио ову пјесму, коју је негдје себи у глави испјевао, па је изговорио на неком сеоском посијелу и сви почели да му се смију и објашњавају му како је срамота да он, мушкарац, пјева такво нешто једној жени. Не би било важно, јер би таква пјесма ускоро нестала, нико је се не би сјетио и тек би пар дана била дио сеоског трача – како је тај неки испао мек и како ниједан прави мушкарац не тражи снагу у жени. Ипак, чињеница да је та пјесма и даље жива и да је, у правом смислу те ријечи, то српски евергрин, значи да ко год да је почео да пјева ту пјесму, доживио је да су је за њим пјевали и сви други и да је била врло прихваћена од стране тих наводних мушких сировина, како би просјечан, неупућени, урбани тип и описивао наше претке.

Неважно је да ли је текст изворно имао патриотску ноту гдје се говорило о Косову или се говорило о остављању пушке након боја и повратку кући или је била ријеч о хедонистичком приступу животу гдје ће све паре дати на пјесму и игру, у сваком од тих случајева ништа од тога се није могло десити без Јаниног пристанка. И да се јесте могло догодити, не би имало смисла, јер зашто би је у супротном тако дуго и лијепо убјеђивао, уз топле ријечи и више пута поновљену молбу?

,,Заспо Јанко” која је пјесма за сахране, о жени која мужу говори најтужније и најљепше ријечи и моли се да је опет погледају његове лијепе црне очи, сигурно не иду у прилог томе да је љубав тада била потпуни раритет и нешто што се крило, сем ако свака жена, од прве до последње, није развила стокхолмски синдром и ако нам све ове пјесме неко није подметнуо.

Можда нам је из неког чудног, аутошовинистичког разлога, лакше да вјерујемо да потичемо од нељуди и грубијана, јер би то оправдало нашу нељудскост, али истина је другачија. Истина је да потичемо од људи који су умјели да воле жену, који су умјели и да играју и да пјевају, да се боре, да гину, да живе, да моле и да не одустају, да буду романтични и кад бивају јунаци и да знају вриједност породице и опстанка свог народа и своје културе. Ми смо потомци људи који су умјели да пате љепше него што су се многи радовали и да губе боље него су неки освајали – то је једина истина.

Извор: Фејсбук

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: