Срце ме је на крају одвело у Народно позориште

Управо сам сазнао да сам добио награду „Терпсихора”, коју поводом Светског дана игре 29. априла додељује Удружење професионалних балетских играча, кореографа и педагога Србије. Почаствован сам и захвалан жирију и Александру Илићу, оснивачу овог удружења, јер „Терпсихору” доживљавам као процену свега што сам остварио на домаћој сцени пред нашом публиком, каже у разговору за „Политику” Игор Пастор, први солиста балета Народног позоришта у Београду, где игра целокупни репертоар од класичног, неокласичног до савременог.

Признање је намењено за целокупан допринос, у његовом случају за укупно једанаест сезона које је одиграо у Народном позоришту у Београду.

„У 2020. години, овом наградом Игору Пастору и специјалном похвалом играчу Владимиру Чубрилу, подсећамо се значајних резултата који су остварени током сезоне, нажалост нагло прекинуте пандемијом која је све, па и уметнике, зауставила у кораку на неко време. Међутим, неспорно је да у плесној уметности наших простора остварене успехе треба истаћи, похвалити и наградити”, поручују из удружења, овим поводом.

Актуелна ситуација само привремено одлаже дан додељивања награде и похвале „Терпсихора” уживо, по укидању ванредног стања, али не и континуитет тих признања. За сада и наш саговорник време проводи у изолацији као и сви.

– Тренутно прилагођавам балетске вежбе кућним условима колико могу. Све нас је задесила непријатна и неочекивана ситуација. Балетским играчима не иде у прилог да не буду физички активни. Наша професија је кратка, али се зато трудимо свакодневно да допринесемо највишe што можемо. Надам се да ћемо се брзо вратити у нормалу и неке ствари више ценити. Мој апел свима је да остану код куће!

По завршетку школовања у Новом Саду 2009. наш саговорник је био ангажован прво у Српском народном позоришту, а потом и у Народном позоришту у Сарајеву, да би 2010. прешао у престонички национални театар. У прошлој сезони сјајно је одиграо принца Зигфрида у „Лабудовом језеру”, а иза њега су успешне роле у „Дон Кихоту”, „Крцку Орашчићу”, „Успаваној лепотици”, „Плавој птици”, „Жизели” итд. Овог пролећа увелико се припремао за балет „Бајадера”, али је све прекинуто из познатих разлога. Сарађивао је са значајним савременим домаћим и страним кореографима.

– Претходна сезона је за мене била најлепша и најуспешнија због премијере „Лабудовог језера”, у кореографији Константина Костјукова, јер сам тумачио улогу принца Зигфрида. Али и због позива Сергеја Полуњина да гостујем у балету „Ромео и Јулија” у Веронској арени – каже уметник. И наставља да се присећа припрема за чувени балет Чајковског.

– У „Лабудовом језеру” није требало да будем у премијерној подели. Моја партнерка Татјана Татић и ја смо се припремали за репризу. Али се све догодило другачије. Сећам се позива директора балета Константина Костјукова, који ми саопштава да играм премијеру, ни мање ни више него „Лабудовог језера”. Била ми је велика част, али сам осећао страх да ли ћу успети све да припремим у кратком року од само три недеље. Све ми је било ново, велика кореографија, улога, емоције и техника. Али је срећа имати добар тим уз себе. Била је ту млада и талентована балерина Татјана Татић, која је имала сигурно још тежи задатак да оправда улогу Белог и Црног лабуда. Показала је пожртвованост и одлучност на пробама све до извођења. Али највећа подршка у таквој ситуацији била је наш педагог, примабалерина Душка Драгићевић. Када смо највише сумњали у себе она нас је бодрила – каже Игор Пастор, наглашавајући да свако позориште има своју чар.

Лепа сећања још чува на СНП у Новом Саду, док у Народном позоришту у Сарајеву и данас као гост игра у представама „Крцко Орашчић” у кореографији Константина Костјукова, „Успавана лепотица” коју је поставио Динко Богданић и „Оковани Прометеј” кореографа Белме Чечо Бакрач. Додаје да га је срце ипак водило ка Народном позоришту у Београду које је и дан-данас његова матична кућа.

Много занимљивих улога Игор Пастор је остварио у савременим кореографијама. На наше инсистирање издваја оно што је посебно волео:

– Радо се сећам сарадње са великом балерином и кореографом Мари Клод Пјетрагала у Београду, а играо сам и у кореографији Јиржија Килијана. Ипак веома ми је срцу прирастао балет „Ко то тамо пева” Сташе Зуровца, рађен по нашем култном истоименом филму. Сваки играч који први пут погледа ову представу има жељу и да учествује у њој. Духовита, физички захтевна, кореографски испуњена и већ 17 година има своју верну публику. Ипак, моје тренутно интересовање је усмерено на класичан репертоар.

О томе у којим представама ћемо га гледати када се вратимо нормалном животу одговара:

– Пре ванредне ситуације почео сам да припремам улогу Солора у балету „Бајадера”. Кад прође све ово што сада живимо публика ће ме гледати у тој представи и у „Лабудовом језеру”. Радујем се у даљој перспективи позиву за наступ на Гала концерту у Италији.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: