Srbija pamti, iako je teraju da zaboravi

Deveti maj, datum kada se Evropa seća kako izgleda kada se zlo spusti na zemlju. Dan kada je slomljena kičma nacizmu. Dan kada su kao narod i Srbi i Rusi stajali na pravoj strani istorije, i ne samo stajali — nego ginuli, prkosili, dizali ustanke, lomili ofanzive, spasavali savezničke pilote, i pisali istoriju krvlju.

A gde je Srbija danas?

Danas se Srbija nalazi na tektonskoj pukotini između sopstvenog istorijskog nasleđa i pritisaka da ga se odrekne. Dok u Moskvi marširaju potomci Crvene armije, a u Beogradu se položi poneki venac, u Briselu i Londonu na ovaj datum pozivaju vojnike onih koji danas slave Banderu, slave „Evropu koja se brani od Rusije“, kao da nije ta ista Rusija Evropu spasla od samouništenja 1945.

Srbija, dakle, i dalje pamti. Ali…

Zaborav se traži suptilno, kroz udžbenike u kojima nema NOR-a, kroz relativizaciju „dva antifašizma“, kroz tešku mašineriju briselske kulture „pomirenja“, u kojoj su i partizan i ustaša samo „strane u konfliktu“. Traži se od Srbije da zaboravi svoju žrtvu.

I to ne prolazi lako. Jer duboko u kolektivnom pamćenju Srbije, Dan pobede nije strani praznik. To je genocid u Kragujevcu, logor na Banjici, pakao Jasenovca. To je i narod koji je, pod okupacijom, podigao jedan od najranijih ustanaka u porobljenoj Evropi.

Srbija danas nije zaboravila — ali je pod sve većim pritiskom da se toga prinudno stidi.

Istina je, ipak, tvrdoglava. Nije je ućutao ni NATO, ni OHR, ni briselski izveštaji. Nije ni prvi ni poslednji put da od Srbije traže da se odrekne sebe, da zbog „evropske budućnosti“ zaboravi i prošlost i karakter. Ali kada srpska ruka položi venac na Spomenik oslobodiocima Beograda, to je ruka naroda koji je bio meta fašizma, a nikada njegov saučesnik.

Zato na 9. maj moramo pitati: ko nam to danas kroji antifašizam? Da li smo spremni da stanemo uz one koji slave simbole fašizma pod izgovorom „otpora Rusiji“? Ili smo još uvek narod koji zna da je istorija više od trenutne geopolitike?

Jer ako nestane istorijsko pamćenje, nestaće i Srbija.

Na Dan pobede, Srbija još stoji. I treba da stoji još čvršće.