Srbija nema alternativu

Piše: Baja Radonjić

Izludeše nas, brate

Ne odjednom. Ne bombama.
Izludeše nas planski, programski, elegantno.
Britanci strategijom, Amerikanci dolarom, EU
direktivom — a domaći trudbenici, naši provereni junaci, udarnički, na tri smene.
Oni ne moraju više da nas okupiraju —
dovoljno je da nam pošalju „agendu“.
Mi ćemo sami da napravimo zakon.
Sami ćemo sebe da kaznimo.
Sami ćemo da im ustupimo istoriju, kulturu, zemlju, decu
samo da nam ostave televizor i WiFi.
Narod? Sluđen. Razvlačen. Dresiran.
Tri četvrtine više ne znaju ni šta je bilo ’99, ni ko nas je bombardovao, ni zašto.
Političke orijentacije su im: šta kaže influenser.
Narod više ne glasa — on lajkuje.
Setimo se kad smo poslednji put nešto odbranili. Nismo.
Samo smo glumili inat dok nam oduzimaju svaki pedalj suverenosti.
I sve to pod parolom: „Budućnost nema alternativu“.
Znaš šta nema alternativu?
Poraz koji smo prigrlili kao civilizacijsku normu.
Slugeranjstvo je postalo doktrina.
Kad ne znaju šta da urade, zovu ambasadu.
Kad ne znaju šta da misle, gledaju „Euronjuz“.
Kad im nedostaje legitimitet — dodele sebi neki „narativ“.
A onda nam kažu:
– To nije kapitulacija, to je nova šansa!
– To nije odricanje Kosova, već pragmatizam!
– To nisu laži, već evropske vrednosti!
I dok mi debatujemo —
oni već potpisuju.
Dok mi tražimo argumente —
oni zaključuju ugovore.
Dok mi razmišljamo —
oni već rasprodaju sve što je ostalo.
A kad im kažeš: „Pa to je veleizdaja!“
Samo se nasmeju:
– Mi samo sprovodimo politiku mira.
Mira bez naroda. Mira bez pravde.
Mira u kojem smo najviše sami sebi neprijatelji.
Finale?
Izludeše nas, brate.
Ubiše nam volju, veru, ponos.
Nateraše nas da se stidimo i kad smo u pravu.
Da ćutimo kad nam otimaju.
Da verujemo u institucije koje nas gone.
Da hvalimo tuđe, jer smo svoje zaboravili.
A mi?
Mi i dalje sedimo.
I gledamo.
I čekamo da nas neko oslobodi.
U uverenju da će naš crkveni vrh zajedno sa Vladom i predsednikom Vučićem uz podršku Vladimira Putina pronaći put na kom će stajati “ Srbija nema alternativu”