Srbija dobija novog predsjednika: Vučić od danas na Andrićevom vencu
Srbija će danas dobiti novog predsjednika, budući da pobjednik predsjedničkih izbora Aleksandar Vučić polaže zakletvu, čime će početi da teče njegov petogodišnji mandat.
U Skupštini Srbije, sve je, kako prenose mediji, spremno za taj svečani čin.
Inače, nekoliko hiljada građana okupiće se danas u centru Beograda na mitingu podrške Vučiću, ali je najavljen i kontramiting njegovih političkih protivnika.
Srbija jeste dobila predsednika, ali Srbi nisu!
Srbijo, žao mi te je ali sama si izabrala propast.
u jarku bačkom u Bačkom Jarku
…“Doći će nova mladost,
donijeti nove dane
i nastaviće naše
pjesme nedopjevane,
u živoj vatri iskovane…“
Branko Ćopić
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/aleksandar-vucic-u-backom-jarku-proglasio-nemce-domacinima-srbije/
…“runa „odal“ koja je bila simbol Folksdojčera (i dobrovoljačke SS divizije „Princ Eugen“) simbol je nasledstva i imovine…“
KAD SAM BIO GARAV, Mika Antić
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio
dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Pet-
rovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile
Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Di-
leja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili
Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj
drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942.
godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pan-
čeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimenih žrta-
va. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panon-
skog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve su-
morne ilanine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i
plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se,
iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da
nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca.
Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je
Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade. Mile je dobijao batine
ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urok-
ljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đa-
volima.
5
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, preme-
stio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se
zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pra-
vio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu
decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govo-
rili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajan-
stveni.
Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali od-
jednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao
sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Po-
čeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olov-
ke . . . i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću.
Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam
sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad
mnogo teže nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poz-
navao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pe-
sme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta
one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo,
danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neo-
bičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čo-
hanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i
skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš
ćak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mo-
gao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i
poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne
kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji ćak u
razredu.
Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano
koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako
ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku
cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje
6
ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, pla-
šite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga
čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kaže-
te, gledajući ga u oči:
— Mir! Ide Čohano!
Dete će okrenuti glavu, naježiti se u zaspati.
Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u
Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće,
jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto
je duh mraka i smrti.
— Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato
jednu na drugu, da se produži svetlost.
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Ta-
ko su okupatori odredili. Žuta traka je značila da
on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga
ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz
škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav.
Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli
nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je
bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao
je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi
se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upi-
tao, uz vrlo srdačan osmeh:
— Čega se to vas dvojica igrate?
— Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam
strah.
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
— Brat — kazao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi
vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da
se uspnem na prste.
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.
7
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče —
kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću polete-
ti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.
— A ti se ne bojiš?
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata
koji će ga čuvati — rekoh.
— A gde je tvoj stariji brat.
— Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Za-
to se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne
smem. Moram da čuvam njegov strah.
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo
ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u
raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s
puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je,
valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola
nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam po-
navljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve
to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I da-
nas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pip-
nem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu,
složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima
čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i
streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog
Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu
sačuvam strah.
Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske kla-
pe. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi svira-
ju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči
tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto
izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao
8
što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda,
Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te
pesme.
— Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. —
Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmisliće-
mo ih za vas.
I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme
Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo
ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na cigan-
skom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim
slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako
ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mra-
ka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji pli-
šan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Lili Marlen
https://www.youtube.com/watch?v=r9REfHPL3QI
Može bit da je dobar njemac, dobar Amerikanac, dobar mason, ali dobar Srbin…. Na osnovu čega to tvrdite?
Jučer je dao ostavku na mjessto premijera, a tek će danas postatit predsjednik. Kako li je izdržao cio dan bez funkcije? Nije mu lako…
Bog ti dao mudrosti.Vucic je dobar Srbin povrh sve vase price.