Србе нико није питао за југословенски експеримент, а он се показао фаталним за српске интересе
1 min read
Срђа Трифковић
Пише: Срђа Трифковић
Протеклих дана, низом углавном скромних скупова, обележавана је стогодишњица пробоја Солунског фронта.
Значај тог догађаја из ране јесени за Србе – како у двема окупираним краљевинама тако и у хабзбуршким земљама – био је уистину немерљив.
Са војног становишта, указао је на значајну улогу једног „периферног“ ратишта у убрзању колапса непријатеља на кључном, конкретно западном фронту. У стратешком смислу, оно шта Британцима није успело амфибијском операцијом на Галипољу 1915. успело је Савезницима на балканском фронту септембра 1918. У реализацији тог задатка српска је војска одиграла одлучујућу улогу.
На политичком плану, пробој фронта у Македонији огледао се током јесени 1918. у драматичним збивањима широм аустроугарских земаља. Као плод муњевитог продора српских и савезничких снага дошло је до убрзаног урушавања црно-жуте монархије и до револуционарних превирања која су претходила уједињењу од 1. децембра 1918.
Силе Атланте све до ратне завршнице нису предвиђале стварање Југославије, нити распад Аустроугарске. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски пермијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.
У „Четрнаест тачака“ председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а не њихов пуни суверенитет ван ње.
Ратни циљеви Србије предвиђали су тзв. „велико” и „мало” решење, од којих је оно прво званично проглашено за ратни циљ Нишком декларацијом децембра 1914.
У прво време ово је имало реторичко-пропагандни карактер; српски војник се борио за опстанак, а не за „ослобођење поробљене браће“. Међутим, на стратешкој линији „великог” решења, мада са друкчијом мотивацијом, нашао се и самопроглашени Југословенски одбор, кога су у Лондону 1915. основали хрватски, српски и словеначки емигранти из Аустро-угарске.
Чланови Одбора су подстрек за деловање добили вешћу о закључењу Лондонског уговора у пролеће 1915, којим је већи део Далмације обећан Италији као награда за улазак у рат.
Јадранска преокупација Одбора била је јасна свима: чинила су га дванаесторица Хрвата (чак осам њих из Далмације), три Србина и један Словенац.
У Одбору нису биле заступљене политичке странке у Монархији нити ма какве друге организације. Хрватско-српска коалиција је била на власти у Загребу, али је Одбор свеједно почео да се представља као представник Јужних Словена у Монархији. Ова тврдња је била без основа. И после смрти цара Фрање Јосифа у јесен 1916. године, већина њих испуњавала је обавезе како на фронтовима у Галицији или на Сочи, тако и у политичким још увек мирним крајевима јужно од Караванки и Драве.
Тежећи изналажењу правно-политичке формуле за спасавање Далмације од Италијана, Југословенски одбор се обратио српској влади на Крфу.
Крфска декларација из 1917. представљала је победу „великог” решења, али Савезници му нису били склони. Проширење Србије уједињене са Црном Гором, уз прикључење Босне и Херцеговине, Војводине и Далмације јужно од Сплита, остављало је могућност да се примени Лондонски уговор.
Овим би Словенци били препуштени неизвесној судбини, а Хрвати срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стешњени између два ратна победника, вероватно без излаза на море и сигурно без спољних спонзора.
Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм представља једну од преломних тачака српске историје. За Хрвате ова је одлука представљала стратешку победу: Анте Трумбић је пожурио да ода признање Србији на „жртви” коју подноси „јединству нашег троименог народа.”
Независно од збивања на Крфу, током последњих месеци рата међу Хрватима је растао страх од италијанских тежњи на источној обали Јадрана уколико их распад Монархије затекне саме и неспремне. Под снажним утиском пробоја Солунског фронта, ово је навело чак и хрватске политичаре правашког, националистичког кова да се приклоне југословенском решењу као средству заштите и очувања хрватских националних интереса.
Октобра месеца владајућа Хрватско-српска коалиција у загребачком Сабору покренула је оснивање Народног вијећа које је прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба од јужнословенских земаља Монархије.
Гласање у Сабору о раскиду свих веза са Мађарском и Аустријом, 29. октобра 1918. године, обављено је у атмосфери опште еуфорије. Чак су и црно-жути лојалисти, франковци, гласали за овај предлог.
Догађаји који су уследили пробоју фронта током јесени 1918. представљају основу за три кључне примедбе и оптужбе хрватских националиста против југословенске државе: да је она створена илегално; да хрватски народ није био консултован; и да је прекинут континуитет хрватске државности.
Са друге стране, ни Срби нису били питани. Њихови вођи, предвођени регентом Александром Карађорђевићем, без легитимног мандата гурнули су их у југословенски експеримент који се показао дугорочно фаталним за српске интересе.
Околности током јесени 1918. онемогућавале су настанак уставно-правног оквира који би задовољио разнолике традиције и тежње. Догађаји су били бржи од тежњи Народног вијећа да преговара о условима уједињења. Италијанске трупе су се искрцале у Далмацији и напредовале чак и даље од линије предвиђене Лондонским уговором.
Из Сплита су у Загреб упућивани хитни апели да се затражи акција српске војске. Осим тога, владајуће слојеве захватио је страх од ширења бољшевизма. Широм Хрватске био је на помолу колапс државног апарата. Преувеличане вести о појави тзв. зеленог кадра створиле су утисак да расте опасност од црвене револуције. Незадовољни сељаци, гладни грађани и колапс валуте створили су атмосферу ванредног стања.
Под претњом хаоса, или под утиском да он већ непосредно наступа, Народно вијеће је почело да доноси ад-хок одлуке без консултовања са Сабором; тиме је почело да делује не као уставно, већ као револуционарно тело.
Крајем новембра 1918, док се разматрало слање делегације са понудом уједињења регенту Александру, није било ни времена ни услова да се поштују уставноправне норме у духу Пакте Конвенте и традиције хрватског државног права.
Уједињење је дошло прекасно; тој теми ћемо се несумњиво још враћати у месецима пред нама.
Да је кнез Михаило поживео, да се догодило у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније, међутим, процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих, чак некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко.
Срби и Хрвати користили су језички национализам у облику југословенске идеје као помоћно средство сопствене националне интеграције, али са битно различитим интерпретацијама садржаја те идеје.
Мит о етничкој или пак крвној (Цвијић би рекао расној) сродности „Југословена“ био је увелико анахрон и превазиђен у време када је био примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848.
Југославија је била типична „имагинарна заједница” ентузијаста који нису допуштали чињеницама да стану на пут њиховој визији.
Идеологији југословенства – хибридној, новокомпонованој и емотивно празној – недостајало је утемељење које пружају интегришући митови и стари идентитети.
Пре 1918. није постојао никакав „југословенски народ“. Он ни потом није могао да буде стваран вољом једног владара, нити квазинаучним теоретисањем шачице антрополога, али је њиховом вољом и интервенцијом на крају обезвређена крвава жртва српских див-јунака, од Цера и Колубаре до Кајмакчалана и Ветерника.
Трагично…
Извор: Све о Српској
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Kraljevina SHS, potonja dvaput Jugoslavija, je grobnica srpskog naroda!
Između ostalog, sahranila je i srpsku Crnu Goru!
Nije mi da kažem, ma je sva krivica na Beogradu!
Da je bilo srpske države do iza Splita i nešto isprijed Osjeka, ne bi bilo Božićne pobune, sledstveno ni podgoričke Skupštine, ne bi bilo muslimanije, montenegrije, arnautluka, genocid u ustaškoj NDH, takođe, ne bi bio moguć!
Sve što je danas moguće i što jeste, bilo bi nemoguće!!!
Anonimni, najveći di Vašeg teksta ide na štetu Crne Gore. Zašto ste neprijatelj sopstvenoj državi ?
Svaku stopu zemlje u kojoj smo zivjeli i nasi preci oslobodili zalili smo krvlju.Sve do Triglava nasi preci su oslobadjali neke teritorije a da se neki cilj nije znao,znalo se samo da se gine i oslobadja za koga i kome ce to pripasti vidimo danas.
Da su se veliki pitali to nije vise tajna,jedino je tajna sta mi mislimo,u stvari navodno oni koji nas predstavljau.Koliko vidmo nista sem sopstvenih interesa,pa ako se kojim slucajem to poklopi sa interesima naroda i nakraju drzave dobro,ukoliko ne, to se prvada nemogucnoscu zbog stranih sila.
Raspadom ove zadnje zajednice mi Srbi vidmo da je to bilo samo cisti car i interes ljudi da se obogate,i to je sprovela ideologija koja se podigla na parolama : „proleteri svih zemalja ujedinite se“.Ta je parola prerasla u cistu suprotnost i tako su komunsiti podijelili Jugoslaviju ne u drzave nego u privatne provincije koje najvse lici Italiji u drugoj polovini devetnaestog vijeka prije dolaska ujedinjenja i Garibaldija.Sta cemo mi uradit sa ovom sadasnjom situacijom tesko je reci,Italijani su posle Graibaldija zapoceli Iredentizam,koji su u novije vrijeme nastavili Albanci,mi smo josuvjek bolesni od komunizma a neke vidke koji bi se mogli s optimizmom prihavtiti nemao,u stvari nemamao politicke vodje da ne kazem vizonare da bilo sto preokrenu,jer korupcja plajcka unistise sve sto bi moglo biti napredno i prosperitetno,pa taman da ostanemo ovako razjedinjei.
Tako Sciptari na Kosovo i Methiju nijesu u stanje da bilo sta naprave da narodu olaksaju tezak zivot,takvo je stanje i kod nas u Crnoj ,gdje se bilo koji pokusaj koci i sprecav silom vlasti i policiskim aparatom.Jedino sto narodu bivse Jugoslavije ostaje jesu migracije iz svojih zemalja koja nastadose raspadom Jugoslavije.Da je Srbija najvise pogodjena i unistena u to se ne sumnja,koliko je samo poginulo naroda,ili jednom rijecju samo Srba,od svih zrtava u proslom vijeku 90% su bili Srbi,a Jugoslavija je izrodila 6 drzav i jos pneku nestabilnu zonu ,dakle stvari su nam valjda jasne ,ali nam nije jasna buducnost ili cemo ponovo da se pravdamo stranim silama.
Program ujedinjenja mora da se napravi,ako Albanija svojata Kosovo i Metohiju dio Crne Gore zasto nasi politicari ne kazu sta su nasi planov,jer majorizacijom Sciptara se hoce i osvajanjem teritorija.Istoriski mi iz Crne Gore imamo pravo na Skadar,ali Sciptari iz Ulcinaj u stvri neki delegati iz opstine Ulcinj brani nasim vjernicima pristup istoriskim mjestima da se vrsi obred.
Ovo je samo mali primjer kao se pocinje sa otimanjem teritorije.Da ne pominjem nerijeseno pitanje granice sa Hrvatskom i njihovo svojatanje Boke.
Cilj treba da se ujedini Srbija Crna Gora i Republika Srpska ,taj cilj treba da se javno iznese i sve njegove prednosti ali i mane ako ih bude,kada se taj plan napravi treba ga javno saopstit i svi koji ga potpisu da ga podrzavaju bez ustezanje,kada se to pocne raditi prestnu ce svojatanje teritorija koje pripadaju vjekovno nam,a samim time ce ustuknuti i oni sa strane koji bi i ovo sto je ostalo da uniste.Da li ce se plan sprovesti i kda o tome sada ne treba mnogo raspredati ali to treba reci.Imamo li mi koga u Crnoj da to javno saopsti,da to Srbija uradi to bi ionako bilo docekano na noz ,bilo od EU koja se polako ali sigurno razjedinjue,ali brani drugima da se ujedinjuju,cak se potajno nadaju novom referndumu u Engleskoj.Ujedinjenje mora poceti od Crne Gore pa tek od Republike Srpske i na kraju Srbije,ali sve demokratski i naravnom izjasnjavanjem naroda.Ako smo u proslom vijeku imali refrendume zasto nebi jos u ovom imali jedan o pnovnom ujedinjenju.Jer to ce silom ekonomskih odnosa tako i tako doci,a taj rferendu ukliko bi ga bilo ,bio bo garancija i ovj Crnoj Gori za svoju neku nezvisnot,jer ulaskom u EU nema nista ni od nezavisnoti ni od teritorija koje se ionako prodaju ko prvi dodje.
Ovaj komentar ti je strašno pametan: tandara- mandara- broć!
Ljudska prava su ovdje bila zastupljena i tada i sada, zato smo stalno odlazili odavde
Ne pitamo se ni sad nista. Mi smo taoci u sopstvenoj drzavi
@ Срђо Трифковић, слободан сам да цитирам ове твоје тачне податке и констатације:
1. Тајни уговори, са Италијом 1915. и са Румунијом 1916, предвиђали су територијално смањење Монархије; но британски пермијер Лојд Џорџ све до почетка 1918. понављао је да не жели њен распад.
2. У „Четрнаест тачака“ председника САД Вилсона из јануара 1918. такође је испрва била предвиђена аутономија за народе унутар Монархије, а НЕ ЊИХОВ ПУНИ СУВЕРЕНИТЕТ ВАН ЊЕ.
3. Проширење Србије уједињене са Црном Гором, уз прикључење Босне и Херцеговине, Војводине и Далмације јужно од Сплита, остављало је могућност да се примени Лондонски уговор.
4. Овим би СЛОВЕНЦИ били препуштени неизвесној судбини, а ХРВАТИ срубљени на најужу Хрватску и Славонију, стешњени између два ратна победника, вероватно без излаза на море и сигурно без спољних спонзора.
Значи, када је Империја КундК издахнула, шта је следовало Словенији и Хрватској:
а) Словенија, са неким садашњим границама плус Корушком, да буде или самостална државица, или да остане у састав нове Аустрије. Лепо свима.
б) Хрватска, шта ће њој излаз на море, и Мађарска нема море па има пословица „Боли qрац Мађарску што нема море“. Нека буде Хрватска тамо где их има у већини, нико се не би љутио. Не би била као кифла као сада. Била би мала, и без могићности да чини злочине које је видели смо касније чинила. Не мора да буде стешњена, нека приђе Аустрији и Словенији, па можда буде унапређена нешто више од коњушара.
в) Србија.
Апис и његова организација „Уједињење или смрт“. Мислило се на уједињење Српских земаља („Српске земље Боже чувај“), уједињење у Србију, не у Југославију или СХС. На западу, граница Србије би била у линији Карловац Карлобаг Огулин Вировитица. Десно од тога би се препустило оној шаци јада званој Хрвати.
Међутим, овде је морала да се умеша једна Тајна организација која је и осмислила I свјетски рат, а која је у ствари веома подржавала Ватиканску политику антихриста.
Наредила је да се Апис убије, и да се организација „Уједињење или смрт“ растури у складу са њеним насловом.
Пошто је наређење извршено, могло се приступити остварењу вековног сна о Братству и Јединству југословенских народа. И птице на грани су знале тада да је појам „Југословен“ био увелико анахрон и превазиђен. Зато су сви ти рогови чврсто били увезани у врећу, пашчад пуштена на Србе, а камење свезано. Велики посао су Тајни завршили када су касније довели Комунсте за владаре.
г) Ово у вези Аписа Срђа Трифковић одлично зна, али неће да каже. Или се плаши.
More, Kosovac, brini brigu i pravi planove kako da ponovo posrbiš Kosovo! Veliku Srbiju do linije Kavlovac- Kavlobag- Vilovitica ostavi većim veljesrbima kao što je Fefelj!
@ Elem,
Хрвати и СПОвце имају много велике очи. Мисле да их иза сваког чошка гледа Фефељ. Па се натрте, мисле да ће он да им туви кувац.