Sprem’te se četnici – silna će borba da bude

O oslobođenju Južne Srbije (danas Severna Makedonija) Jovan Cvijić je pisao: „Kad bismo mi te zemlje ratom i krvlju zauzeli, niko od nas ne bi smatrao da smo ih osvojili, već samo povratili od Turaka, oslobodili od najgorih nasilja oblasti za koje je najjače vezana srpska svest i srpsko osećanje“.

Piše: Dragan R. Mlađenović

U knjizi „Srpska revolucionarna organizacija – komitsko četovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903–1912“ (Beograd, 1998) srpski nacionalni radnik Stevan Simić (Kratovo, 1882 – Skoplje, 1962), izlaže sažetu istoriju prvih četničkih akcija u borbi za oslobođenje i zaštitu Stare i Južne Srbije od turskog, bugarskog i arnautskog terora i zuluma.

Krajem 19. veka počela je utakmica između hrišćanskih država Balkana oko podele oblasti oslobođenih od Evropske Turske (Levanta). Bugarska, Grčka i Srbija su u početku pokušale da verskom i prosvetnom propagandom obezbede opredeljenje hrišćanskog stanovništva Levanta u svoju korist.

Srbija je u početku, od osnivanja Odbora za srpske škole u Staroj Srbiji i Makedoniji 1868. a zatim preko Skopskog i Solunskog konzulata (osnovanog 1887) morala da radi ilegalno, a legalno tek od 1897. kada je dobila crkvenu autonomiju i Srpsku Mitropoliju u Skoplju.
Grci su ovu akciju preko Carigradske patrijaršije vodili legalno od 1869. godine. Bugari su na osnovu dobijene egzarhije (samostalne Pravoslavne Crkve 1870. godine) legalno pokrenuli ovu akciju.

Nezadovoljne rezultatima versko–nacionalnog i versko–prosvetnog rada Bugarska, Grčka i Srbija započele su oružanu akciju.

Prva je to učinila Kraljevina Bugarska osnivanjem tajne Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije (VMRO) u Solunu 1893. Grčka je prvu andartsku (komitsko–dobrovoljačku) četu s odobrenjem turskih vlasti uputila 1901. godine radi suzbijanja bugarskih komitadžija. Poslednja je u oružanu akciju stupila Kraljevina Srbija 1904. godine.
Prvim srpskim četničkim akcijama prethodilo je osnivanje Srpskog revolucionarnog komiteta u Beogradu sredinom 1903. godine.
Srpski četnici su od početka oružane akcije imali najteži zadatak, jer su se istovremeno borili protiv Osmanlija i arnautskih i bugarskih bandi i zulumćara.
Od 1897. kad su Bugari u Solunu osnovali „Udruženje za ubijanje Srba“, prvi su na udaru bugarskih terorista bili srpski pravoslavni sveštenici i učitelji, a zatim i `mutevelije` (versko–nacionalni radnici na čije je ime po turskom zakonu glasila dozvola za otvaranje škole).
Teror bugarskih komitadžija protiv Srba u skopljanskom, bitoljskom i solunskom vilajetu dostiže svoj vrhunac od 1904–1906. godine.
Službeni krugovi u Beogradu su se u prethodnom razdoblju (od 1900. do 1905) protivili svakoj organizovanoj akciji u Južnoj Srbiji (Maćedoniji) i, koliko su mogli, sprečavali i otežavali prebacivanje četnika iz Srbije u Tursku. Računali su, valjda, da će tamo gde je nepodnošljivo i najteže (kao i sto godina ranije za vreme dahija i seče knezova), srpski ustanak protiv turskog, arnautskog i bugarskog zuluma i bezakonja, biti samoorganizovan, a da zvaničnoj Srbiji evropske sile neće moći ništa da zamere.
Podsticaj za organizovani otpor javio se u kičevskom, prilepskom, ohridskom (Drimkol), kumanovskom, skopskom i kratovskom vilajetu, tj. u krajevima Južne Srbije gde je srpsko stanovništvo najviše stradalo od bugarskih egzarhijskih nasrtaja i zločina.
Nekoliko učitelja srpskih škola u Bitolju organizuju 40 porečkih sela, jer je postalo jasno da se na silu mora odgovoriti ravnom merom. Krajem marta 1904. u Poreču polaže zakletvu prva srpska četa koju je vodio vojvoda Micko Krstić Sokolović Pavlovski (oko 1850–1909), stari četovođa još iz Brsjačke bune (1883). Četnička zakletva je, inače, prvi put izgovorena te 1904. i ona glasi ovako:
„Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin!
Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga
u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga:
Zaklinjem se u hleb ovaj, zaklinjem se u Krst ovaj,
zaklinjem se na nož ovaj i revolver,
da ću tačno i svesno, bezuslovno ispunjavati sve naredbe Komiteta
koje mi se budu dale, a koje idu u korist našeg oslobođenja
i ujedinjenja sa Majkom Srbijom, a pod upravom Komiteta.
Ako bih se namerno ogrešio o datu zakletvu,
da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne,
a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!”
(Komitet koji se pominje u zakletvi je Srpski revolucionarni komitet osnovan 1903)
Uskoro je četa Micka Sokolovića u sukobu kod Movnateca razbila bugarske komitadžije i zarobila ranjenog Damnjana Dameta Jovanova Grueva (1875–1906), osnivača Vrhovnog komiteta VMRO u Sofiji poznatog po nadimku „kral na Makedonijata“.
Četničke vojvode Stare Srbije i Makedonije
(izvor: Stanoje Stanojević, gl. urednik „Narodna enciklopedija Srpsko–
Hrvatsko–Slovenačka“, knj. I, 1925, knj. II, 1926, knj. III, 1927, knj. IV, 1928):
1. Anđelko Aleksić(1876—1904);
2. Dimitrije Ditko Aleksić (1880—1916);
3. Marinko Miša Aleksić (1876—1929);
4. Milutin Babović (?—1918);
5. Temeljko Barjaktarević (oko 1882 — 1918);
6. Jovan Božinović;
7. Kosta Vojnović [Kosovac](1890—1917);
8. Omilj S. Glišić (1892—1912);
9. Vanđel Dimitrijević Skopljanče(1875—1915);
10. Dušan Dule Dimitrijević [Brđanin] (1882—1964);
11. Miloje/Milivoje Dinić (1887—1928);
12. Đura Ivanišević;
13. Petko Ilić [Nagorički](1886—1912);
14. Dušan Jezdić (1881—1917);
15. Ljubomir Jezdić [Razvigora](1884—1927);
16. Dragomir Dejan Popović Jekić (1881—1913);
17. Branivoj Brana Jovanović(1883—1905);
18. Ilija Jovanović [Časlav Pčinjski](1876—1912);
19. Mihajlo Mikajle Josifović (?—1941);
20. Bogdan Jugović Hajnc (1882—1905);
21. Vladimir Vlada Kovačević (1878 — oko 1940);
22. Krsta S. Kovačević Preševski [Trgoviški](1877—1948);
23. Milan Kovinić;
24. Koce Krstić;
25. Micko Krstić [Pavlovski](oko 1840/1855 — 1909);
26. Todor Krstić Algunjski (1877—?);
27. Toma Krstić Kosturac (1882—1939);
28. Lazar Kujundžić [Klempa](1880—1905);
29. Cene Marković (1864—?);
30. Savatije Miličević Milošević(1876—1905);
31. Konstantin Kosta Milovanović Pećanac (1879—1944);
32. Krsta Misajlović [Mustaćin, Tetovac] (?—1904);
33. Boško Mitrović [Virjanac];
34. Doksin Mihajlović [Debarac] (1883—1912);
35. Pavle Mladenović [Čiča Jačinski, prvi vojvoda četničke akcije] (?—1905);
36. Stevan Nedić [Ćela](1875—1923);
37. Spasa Pavlović Garda(oko 1880 — 1912);
38. Jovan Pešić [Strelac] (1866—1936);
39. Vojin Popović Vuk [Voja Ture](1881—1916);
40. Zafir Premčević (1872—1937);
41. Dragomir Protić(1877—1905);
42. Rade Radivojević Dušan [Vardarski](1874—1907);
43. Panta Radosavljević [Dunavski](1876—?);
44. Sreten Rajković [Rudnički](1874—1940);
45. Svetozar Toza Ranković (1880—1915);
46. Đorđe Ristić Skopljanče(1881—1911);
47. Trenko Trene Rujanović Jovanov [Krapljanin];
48. Nikola Skadarac;
49. Gligor Sokolović(oko 1866 — 1911);
50. Jovan Stanojković Dovezenski [Žegligovski](1873—1935);
51. Rista Stevanović Starački (oko 1870 — 1940);
52. Jovan Stojković Babunski(1875/1878 — 1920);
53. Vojislav Voja Tankosić(1880/1881 — 1915);
54. Vasilije Vasa Trbić (1881—1962);
55. Ilija Ž. Trifunović Birčanin (1887—1943);
56. Jovan Cvetković Dolgač [Striko] (1860—1915).

Jedna od najslavnijih bitaka između srpskih četnika i bugarskih komitadžija odigrala se 27. maja 1907. godine u veleškom selu Drenovu ispod planine Babune. Tu se sa bugarskim egzarhistima sukobilo oko 40 srpskih četnika predvođenih vojvodama Jovanom Stojkovićem Babunskim i Vasilijem Trbićem Veleškim. Srpska četa je do nogu potukla višestruko brojniju četu bugarske regularne vojske pod vođstvom oficira Stevana Dimitrova, vojvode Vardarskog (1875–1907). Sledeće godine (1908) četnik Jovan Grković Gapon, jedan od učesnika bitke, bivši jerođakon iz manastira Žiče, pesnički je na južno–srbijanskom narečju opisao junačke podvige srpskih četnika u ovom boju:
„Srpska mi truba zatrubi vo tova selo Drenovo.
Spremte se spremte četnici, Silna će borba da bude!
Od napred ide pred četom Jovan Babunski vojvoda,
Za njim ide pred četom Vasilj Veleški vojvoda.
Izvika Jovan Babunski: „Drž`te go selo ozdola,
Drž`te go selo ozdola tuva je Stevan Dimitrov!“
Izvika Jovan Babunski: „Predaj se more Stevane!“
„Ne se predavam, Jovane, Az s`m blgarski vojvoda!“
Izvika Vasilj Veleški: „Frlajte bombe vo kuća!“
Počna mi kuća da gori, iz kuće Steva govori:
„Puštaj me, puštaj, Jovane, četa će da mi sagore!“
Srpska mi truba trubeše, Drenovo selo goreše.
(Vasilije Trbić, „Memoari – kazivanja i doživljaji vojvode veleškog“, knjiga prva, Beograd, 1996, s. 108-110, 118)
U leto sledeće godine (1908) pod vođstvom Enver–bega razbuktao se Mladoturski pokret koji je zbacio diktaturu poslednjeg turskog sultana Abdula Hamida Drugog (osmanski turski عبد الحميد الثان ي), koji je vladao od 1886. godine. Enver–beg i Mladoturski pokret su već 11. jula 1908. godine ukinuli monarhiju i proglasili republički Ustav koji je garantovao slobodu, bratstvo i jednakost za sve narode i veroispovesti podanika ogromne Osmanske države. Tako je nastalo novo poglavlje turskog državnog života u kome su četničko–komitske akcije izgubile značaj i postale suvišne.
Preživeli branitelji Srpstva su mogli da odu na zasluženi odmor.
Literatura:
• Stanoje Stanojević (gl. urednik) „Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka“, knj. I, 1925, knj. II, 1926, knj. III, 1927, knj. IV, 1928;
• Stanislav Krakov, „Plamen četništva“, reprint po izdanju iz 1930, Beograd, 1990;
• Ilija Trifunović, „Klonu ruka u Vojvode Vuka“, iz almanaha `Šumadija`, 1932, `Srpsko nasleđe` br. 12, dec. 1998. str. 55–59;
• Jovan M. Jovanović, „Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja“, prvo izdanje Geca Kon–Beograd, 1937;
• Veljko Đ. Đurić i Miličko Mijović (priređivači) „Ilustrovana istorija četničkog pokreta“, Narodna knjiga–Beograd, 1993;
• Vasilije Trbić, „Memoari – kazivanja i doživljaji vojvode veleškog“, knjiga prva, Beograd, 1996;
• Mr Simo Živković, „Sakupi se jedna četa mala“, `Srpsko nasleđe` br. 12, dec. 1998. str. 45–53;
• Stevan Simić, „Srpska revolucionarna organizacija – komitsko četovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903–1912“, IP „Duška“ – Beograd, 1998;
• Momčilo Zlatanović, „Istorija i tradicija“, Vranje, 2006.

Nauka i kultura