Сплавом преко Пацифика

Чини ми се гдје нисам имао више од 10 година када сам с неке од полица Градске библиотеке у Херцег Новом руком убрао књигу „Експедиција Кон-Тики“. До тог тренутка омиљена лектира, мимо оне увијек досадне школске, биле су ми бајке, укључујући и бајке Инка, Маја и Астека. Експедиција у наслову обећавала је. На преласку из раног у оно зрело дјетињство нисам заправо знао шта би добра књига требало да обећава, и на шта да личи, али сам с бајкама као жанром све мање био задовољан. Дефинитивно ми је била потребна нова авантура, нова инфузија читалачке пустоловине…

Под условом да случај уопште постоји, случајно сам се оком нашао у центру круне свих авантура! Најузбудљивији путопис који је икад написан, до те је мјере невјероватан да по много чему наликује бајци. Истинит од почетка до краја, почиње оног тренутка када је Тор Хејердал са женом Лив, године 1938. посјетио полинежанска Маркиска острва. На основу тамошње материјалне културе, идентичне с оном у јужноамеричких Индијанаца, Хејердал је – зоолог и етнолог – с правом закључио да су народи Јужне Америке, иако удаљени 8.000 км од Полинезије, били ти који су населили острва.

Смјела теорија говори да су се сеобе на сплавовима од балзе одвијале од 500. до око 1100. године, у што нико није могао да повјерује, нити је ко Хејердалову теорију испрва узимао за озбиљно. Сви су тадашњи етнографски и поморски експерти одмахивали рукама. Не, не може бити. На сплавовима да су људи пловили 8.000 км и селили се? Никако.

Да би доказао како јамачно јесте у праву, норвешки научник Тор Хејердал, с још четворицом Норвежана и једним Швеђанином, године 1947. предузима пустоловину јединствену у историји планетарног авантуризма.