Špijuniranje u vreme ukrajinske krize

Piše: Vesna Knežević, dopisnica RTS-a iz Beča

Protekla nedelja donela je više uspona i padova u odnosima Nemačke kao neformalnog kolektivnog lidera Evropske Unije sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom. Moćni prekookeanski partner oštro je prozvan zbog mreže obaveštajnih „krtica“ u nemačkim institucijama. Istovremeno, tenzija sa moćnim igračem na istoku počela je da opada, čemu je doprinela ne toliko popustljiva politika Moskve, već uglavnom brutalno nepopustljiva politika ukrajinskog predsednika Porošenka. A onda su, u svega dvadeset i četiri sata, ukrajinski poslovi velikih sila ponovo doveli ujedinjenu Evropu na rub provalije.

Najpre su Sjedinjene Države proglasile novu rundu sankcija Moskvi, onda je Evropa po obavezi propratila akciju svojim paketom sankcija, „nešto skromnijim, ali sa kojima se iz političke polako ulazi u ekonomsku zonu“, kako je u četvrtak izjavila Angela Merkel.

Prvi put od kako je zbog Ukrajine otvoren ciklični postupak kažnjavanja Moskve, ruski predsednik Putin je napustio hladnokrvnu pozu i pokazao da ruska ekonomija i te kako pati pod sankcijama, ali istovremeno, takođe prvi put, ozbiljno je zapretio da će se Moskva pobrinuti da pate i drugi.

Vašingtonski dopisnici nemačkih kanala ARD i ZDF i austrijskog ORF bili su jedinstveni prenoseći informacije iz Bele kuće – Osim direktnog ratnog sukoba sa Rusijom, Obamina adminstracija ne isključuje nijedan drugi scenario sukoba sa Moskvom.

Sve to se događalo nekoliko sati pre nego što je u regionu iznad Donjecka oboren malezijski civilni avion sa 298 putnika i članova posade. Od tada je loše postalo mnogo gore.

Kako razlikovati civilni avion od vojnog

Ako je suditi po cinizmu tragedije na istoku Ukrajine, razlike su male, gotovo nikakve. Prvo pitanje koje su u četvrtak na nemačkim televizijskim kanalima pretresali svi pozvani specijalisti za vazdušni saobraćaj bilo je – šta uopšte tražio jedan civilni avion u zoni žestokih ratih sukoba?

Jedan od odgovora je da svakog dana 700 redovnih avionskih linija preleti granicu između evropskog i azijskog prostora. Avionske kompanije već vode računa o toliko otvorenih ratnih sukoba širom sveta, da im se ovi evropski čine pitomiji od drugih.

Drugo pitanje: „Jesu li ga srušili ruski pobunjenici na istoku Ukrajine?“ Iz nemačke i šire evropske perspektive bio bi to najjednostavniji i scenario koji je u najvećoj meri dobrodošao.

Na taj način opravdala bi se ovdašnja politika potpune neosetljivosti prema palim ruskim životima na istoku Ukrajine. Ovde se spremno zaboravlja da se na istoku Ukrajine bori zvanična vojska te zemlje protiv vlastitih građana ruske manjine.

Istina, kada bi se dokazalo da su separatisti na istoku krivi za tragediju, to bi veoma olakšalo zapadnu politiku sankcija prema Rusiji, međutim, nemački i austrijski mediji bez izuzetka insistiraju na tome da je taj scenario samo verovatan, ali ne i siguran.

Ali, ako avion nisu oborili pobunjenici, ko drugi dolazi u obzir? Rusija, Ukrajina ili neko sasvim treći kome odgovara novi zamah krize u odnosima između EU i Rusije?

Ovde se za sada, što je i razumljivo, niko ne usuđuje da otvoreno analizira posledice takvog mogućeg razvoja događaja. Logički gledano, jedino su ruski pobunjenici na istoku mogli srušiti avion greškom – svi ostali samo namerno.

Velika Amerika, mala Nemačka

A evo kakva je atmosfera vladala u danima koji su prethodili padu MH17. Jedna panel emisija poznate nemačke novinarke Ane Vil na prvom televizijskom kanalu ARD prošle srede demonstrirala je razmere provalije koja u ideji političkog deli Nemačku i Sjedinjene Države.

„Nijedna pomirljiva reč i mnogo arogancije“, sažima FAZ taj razgovor, bolje rečeno svađu koja je vladala čitavom emisijom i u čijem se centru nalazio američki politikolog i publicista Endrju Denison.

U panelu pod nazivom „Poverenje je u redu – špijuniranje je još bolje“ pretresale su se posledice ameičrike špijunske ofanzive na nemačke državne institucije.

Prema Klemensu Biningeru (CDU), šefu parlamentarne kontrolne komisije za rad nemačkih tajnih službi „saradnja sa Amerikom je teška i na taj način neodrživa“.

Novinar Georg Maskolo je optužio Biningera da je zvanična Nemačka predugo zatvarala oči pred problemom i prepuštala polje činovnicima i agentima. Lično ga zapanjuje kako su „službe nesenzibilne i glupe“, a zapanjuje ga i američki mentalitet.

To je bio dobar šlagvort za Denisona, koji, kako piše FAZ, „već mesecima provocira u prilikama kao što je ova“.

„Amerika i Nemačka se ne posmatraju sa istih visina – Amerika je prevelika da bi odgovarala na nemački „katalog pitanja“ – ona nema razloga da se za bilo šta izvinjava. Amerika ne očekuje od Berlina slepu poslušnost – samo je zanima šta se razgovara u nemačkom kabinetu uopšte, a šta o Moskvi“, izjavljuje Denison.

Kada Nemačka osniva NSA-parlamentarnu komisiju ili razmišlja da pozove Edvarda Snoudena na razgovor ona „traži svađu s Vašingtonom“, smatra Denison, koji već više od trideset godina živi u Nemačkoj sa američkim državljanstvom.

U praktičnom efektu, Denison je „išamarao“ sve goste emisije. Jedan od njegovih argumenata: svetska ekonomija gubi godišnje 850 milijardi dolara zbog ruske i kineske krađe tehnologije. Evropljani gledaju na stranu, dok je Amerika jedini borac za zajedničke interese.

To se tako jednostavno ne može formulisati, odgovorila mu je šefica Frakcije Zelenih u Bundestagu, Katrin Gering Ekart. Kako je rekla, do zloupotrebe tehnologije najčešće i dolazi tako da Amerika ne prijavljuje sigurnosne „rupe“ u programima već gleda kako će ih iskoristiti protiv drugih.

Ona je postavila pitanje na koje bi milioni Evropljana širom kontinenta želeli odgovor: Kako to da je u procesu „rata protiv terora“, koji je Amerika započela posle 11. septembra 2001. godine, oživljen niz starih i otvoren niz novih ratova bez kraja i konca koji niču kao pečurke iz zemlje?

„Protiv NSA-a treba ići na ulice kao što smo išli protiv DDR-a“, zaključila je političarka Zelenih.

„Amerika neće ni pod kakvim uslovima zaustaviti svoje obaveštajne programe“, bio je završni zaključak Denisona.

Šifra: Orson Vels

Još nešto o špijuniranju saveznika: šef CIA za Nemačku kojeg je vlada Angele Merkel pre nedelju dana proglasila personom non grata, juče je napustio zemlju.

Pikanterija o kojoj pišu svi mediji – on uopšte nije bio zadužen za vođenje američkih „krtica“ u osetljivim berlinskim institucijama, već njegove kolege u Beču.

Kako se Beč u domaćem narodnom predanju ponosi time da je još od kraja Drugog svetskog rata i filma „“reći čovek“ Kerola Rida dobio titulu „glavnog grada špijuna“, tu ne treba očekivati da bi se razvila energija berlinske drame.

Za svaki slučaj, iz bečkog Ministarstva inostranih poslova je medijima poslata informacija da su Austriji po tom pitanju vezane ruke. Dokle god američke ili druge obaveštajne službe samo koriste austrijsku teritoriju da bi delovale u drugim zemljama, nacionalni zakoni u principu nisu protiv njih.