SPC nije platforma „velike Srbije“ već čuvar ogromnog kulturnog nasleđa

Piše: Mišo Vujović

Kada neko kaže da je Srpska pravoslavna crkva „platforma Velike Srbije“, on zapravo ne govori o Crkvi, nego o sopstvenom strahu. Taj strah se, u nedostatku stvarnih argumenata, oblači u staru mantru: sve što je srpsko mora biti političko, sve što ima koren mora biti pretnja. Ali šta je SPC u svojoj suštini? Ona je najstarija institucija duhovnog i kulturnog života na ovim prostorima – čuvar pamćenja, a ne krojač granica.

Još od 1219. godine, od trenutka kada je Sveti Sava dobio autokefaliju, SPC je žila kucavica naroda. Države su padale, carstva se rušila, granice se menjale, ali je Crkva ostala. Sveti Sava je tada ostavio zavet: „Nema ništa bolje od sloge, niti gore od razdora.“ To nije bio politički program, već duhovni amanet.

Ko uđe u Dečane, ne ulazi u „veliku Srbiju“, već u svetlost srednjovekovnog genija. Ko stane pred Hilandar, ne gleda u „platformu“, već u bedem pismenosti. Ostrog nije miting, već saborište svih vera. To je ono što je Marko Miljanov nazivao čojstvom:

„Junaštvo je braniti sebe od drugoga, a čojstvo je braniti drugoga od sebe.

Oni koji danas najglasnije napadaju SPC dobro znaju da nije u pitanju nikakva „platforma“. Ali Crkva je jedina institucija koja nije stvorena u kabinetima, nego u vekovnom zavetu. Njena moć nije u oružju niti u finansijama, već u poverenju vernika. I upravo to smeta – jer ono što nadživljuje politike izaziva nelagodu kod onih čiji je horizont ograničen samo na mandat.

SPC nije izolovan fenomen. Kao što katolička crkva čuva katedrale u Dubrovniku, Kotoru i Zagrebu, kao što islamska zajednica čuva Gazi Husrev-begovu džamiju u Sarajevu ili Aladžu u Foči, tako SPC čuva Pećku patrijaršiju, Žiču i Mileševu. To su kulturni spomenici koji pripadaju svima – i koji svedoče o univerzalnim vrednostima, ne o političkim projektima.

Nijedan ozbiljan istoričar ne bi rekao da je katedrala u Kotoru „platforma Vatikana za ekspanziju“, niti da je Stari most u Mostaru „simbol islamske dominacije“. Zašto se onda manastir Dečani ili Ostrog proglašavaju „političkim projektom“?

Odgovor je jasan: ne radi se o spomenicima, već o predrasudama.

Granice današnjih država nisu stvorile ni SPC ni njeni episkopi. Srbija je 1918. prihvatila zajedničku državu i time omogućila da postoje Slovenija, Hrvatska i BiH. Komunistička federalizacija je 1943–46. ustanovila šest republika – matricu današnjih granica. U tom procesu SPC nije bila kreator, već svedok.

Sveti Sava nije tražio carstvo nad carstvima, već školu nad školama. Njegoš nije ostavio kartu osvajanja, već pesmu o „svemogućoj slobodi“. Marko Miljanov nije pisao političke programe, već primere čojstva i junaštva. Oni svi su deo SPC, ali nijedan nije u njoj video štab, već oslonac.

Srpska pravoslavna crkva nije platforma „Velike Srbije“. Ona je čuvar ogromnog kulturnog nasleđa koje stoji u istom civilizacijskom nizu sa katoličkim i islamskim spomenicima ovog prostora. Ona je most koji spaja vekove i dom koji nadživljava države i careve. Ko to svesno negira, pokazuje da nije u pitanju nauka, već kancerogena ideologija