Smiljanić: Mirovni pokret ,,Ne u NATO“ ima podršku Akademije ,,Ivo Andrić“

Intervju sa Radomirom Smiljanićem, predsjednikom akademije ,,Ivo Andrić“ u Beogradu, koji je  ekskluzivno za „Moje Novosti“  dao odgovore iz svijeta književnosti i života uopšte.

Recite nam nešto više o Akademiji  ,,Ivo Andrić“.

– Osnivač je i Ministarstvo za kulturu i medije. Tada je bila Prof. dr. Nada Perišić Ministar kulture i naravno oni su Osnivači, a mi od 5. oktrobra 2000 na ovamo ništa nismo imali od ovih Ministarstava kulture. Ne samo da nismo ništa imali nego je i situacija tragikomična, jer jedini Nobelovac koga čitaju na preko šezdeset jezika i koji je naša zastava kulture koju treba visoko da držimo, gurnut je  pod krevet. Za to vrijeme imamo s pravom Disovo Proleće četiri dana. Sad traje duže u Čačku. Onda imamo Desankin maj. Sve je to u redu i hvala Bogu da je tako. Imamo Drainčeve Susrete u Prokuplju, imamo i dane Bulatovića, zatim Vasko Popa u Vršcu itd. Istovremeno jedini naš Nobelovac Ivo Andrić nema Andrićeve dane. Pokrovitelj svih ovih manifestacija je država, odnosno Opštine. A mi u Beogradu nemamo Andrićeve dane i nemamo pokroviteljstvo ni od koga. Niti od Skupštine Grada, niti od Vlade, iako je ona Vlada socijalistička, gdje je Ministar kulture bila jedna divna osoba Prof.dr. Nada Perišić . Meni se kao inicijatoru Ive Andrića zahvalila što sam i nju zamolio, odnosno zamolio sam Ministarstvo kulture da bude Osnivač . I tako smo sad u jednoj interesantnoj situaciji da sve Vlade poslije 5. oktobra jednostavno ignorišu naše najveće ime u kulturi, Ivu Andrića. Doduše postoji njegova ostavština – Zadužbina , ali to nije to. Mi smo osnovali na moju inicijativu Akademiju ,,Ivo Andrić“  gdje su osnivači bili akademici: Dobrica Ćosić , Vasilije Krestić, akademik Dragan Nedeljković, zatim pokojni Šipovac i pokojni Zdravko Velimirović koji je bio član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Među poznatim piscima su i Zoran Gluščević , Slobodan Rakitić. Živi su još uvijek Predrag Bogdanović, Branislav Bojić. Ja sam naravno kao Osnivač i predsjednik. Mi imamo o svom ruvu i kruvu, mi sami to na neki način finansiramo. Jedno vrijeme je finansirala i Dojna Galić Bar. Ona je živjela u Americi, imala je svoju kliniku, bila je bogata žena i ona je pomagala. Napisala je nekoliko divnih romana i dobila je naravno visoka priznanja Akademije ,,Ivo Andrić „. I mi sada imamo preko 40 pisaca, kojima smo dali razna visoka priznanja, i internacionalna priznanja za ove koji pišu van Srbije, a istovremeno imamo priznanje za životno djelo, koje smo dodijelili kada smo slavili petnaestogodišnjicu našeg postojanja, i ja moram da se i ovog puta zahvalim gospođi Prof. dr Slavici Đukić – Dejanović koja je tada bila predsjednik Skupštine i ustupila nam je svečanu skupštinsku salu Doma naroda za tu svečanost. Mi imamo visoko priznanje za životno djelo, velike povelje su dobili akademik : Dobrica Ćosić, akademik Dragoljub Nedeljković, Kusturica, Dojna Galić Barr, velika pjesnikinja sa Kosova i dr. književnosti Darinka Dara Vučinić, zatim Branislav Bojić, veliki pjesnik i romansijer i pokretač i kulturni djelatnik visokog ranga Vitezović, zatim čovjek jako angažovan na otkrivanju prave istine o stradanju srpskog naroda, pisac i publicista, Miroljub Bajić, koji je napravio najviše filmova o srpskoj pravdi. Prije toga smo dali dr. Milanu Bulajiću koji više nije živ. Potom smo dali Dragoljubu Stojadinoviću za njegovo kapitalno djelo o Andriću i Dobrici Ćosiću. Postumno smo dali visoko priznanje za životno dJelo Zlatku Krasnom i Svetislavu Pavičeviću.

Nastavljate sa dodelama nagrada najuspešnijima?

Da, ovog puta će priznanje za životno djelo  dobiti Adam Puslojić – veliki pjesnik akademik, član Rumunske akademije nauka, odličan slikar. Ima tu još nekih imena. Mi imamo tri puta naše manifestacije. Prva manifestacija se održava 10. decembra, a to sam ja osnovao i nazvao ,,Dani Ive Andrića i srpske pisane reči“. To je dan kada je Ivo Andrić primio Nobelovu nagradu. tada obilježavamo nagrađene pjesnike i pisce i govorimo o Ivi Andriću. Zatim mi smo uveli nagradu za poseban doprinos djelu o Beogradu, to je dobio  Predrag Bogdanović Ci i dobio je posthumno Zoran Krstanović za ,,Čumino kolo“ – trotomni roman o Beogradu. Mi ćemo nastaviti sa tim djelom. Mi to dajemo na dan kada je Karađordje ušao u Beograd i oslobodio Beograd. Mi ćemo vratiti onu Oktobarsku nagradu, ali za sve nam trebaju sredstva . Akademija ,,Ivo Andrić“ je potpuno bez dinara, sve plaćamo iz svog džepa a državu za to nije briga, iako su mnogi ljudi rekli je da Akademija ,,Ivo Andrić “ isto što i je u Francuskoj Akademija Gonkur i Gete Institut u Njemačkoj. Ustanovili smo čak tri konkursa za prvu knjigu novi talenti, zatim za knjigu koja ima svoju visoku vrijednost, ali nije poznat pisac i treći konkurs za djela za djecu i mlade. To je nagrada Vladimir Ličina. Nažalost to sve treba da oživimo ako dođemo do nekog budžeta, ako dođemo pod krov ili grada Beograda ili Ministarstva kulture koje je Osnivač . Pored toga imamo  manifestaciju, Sjećanje na Andrića “ to ćemo imati i 27. marta 2014. god. u Udruženju književnika Srbije . Imamo pored Andrićevog spomenika“ Pod Andrićevim nebom „; to su naše manifestacije. Mi imamo ambiciju da osnujemo četiri do pet sekcija u nekim većim gradovima kao što su : Novi Sad , Niš , gde bi radila Akademija „Ivo Andrić “ jer se pokazalo da ona pospešuje pisanje , izaziva veću zainteresovanost za knjigu i što je najvažnije obogaćuje kulturni život .

Kada će biti predstavljeni najuspešniji laureati?

-U UKS-e 27. marta 2014. godine imamo susrete “ Susreti sa Andrićem “ , kao da je on još uvek živ sećanja na Andrića a sad ćemo to nazvati “ Susreti sa Andrićem“ tada će Adam Puslojić već pomenuti dobiti priznanje za životno delo -povelju onda će još neki dobiti povelje i nagrade, neke nagrade moraju biti simbolične što se kaže – kartonske , jer mi nemamo sredstava, to ćemo kasnije pretvoriti u povelje ako dođemo do nekih sredstava . Jer mislim da je ovo bruka … Moram da vam ispričam : desio se jedan slučaj u nemačkom gradu , kada je u tom gradu bila svetska izložba onda je ispred hrvatskog paviljona bio je veliki pano Andrić i preko puta veliki pano Tesla , o tome su pisale nemačke novine onda je jedan nemački novinar kada se otvarao taj paviljon upitao : – kako to da ste stavili dva srbska predstavnika na paviljonu, ovaj se nešto uzmuvao , a on je onda rekao gospodine novinar ja sam dobro obavešten ja znam da vaš veliki pisac Radomir Smiljanić je osnovao Akademiju “ Ivo Andrić „, vi nemate u Hrvatskoj nikakvu Akademiju “ Ivo Andrić “ , nemate u Zagrebu ni bistu Andrića ni nigde a u Beogradu postoji veliki spomenik u prirodnoj veličini Andrića i tu Smiljanić organizuje susrete pisaca “ Pod Andrićevim nebom“ , pored ostalih manifestacija. Što se tiče Nikole Tesle otac mu je bio protojerej , a majka mu potiče iz vladičanske pravoslave porodice, kako ste vi njega sad pretvorili u Hrvata ?! E to je bio incident i svi su se zgranuli a on je počeo da zamuckuje i da objašnjava, tada nije bila hrvatska država samo austrougarska, bilo je interesantnih čarki oko toga svega i sad vidim oni ponovo zapadaju u istu grešku, oni osnivaju Dan Nikole Tesle , pa neka im , mi volimo da se o Tesli što više čuje , ali svi znaju da je Tesla bio i ostao Srbin . To svi znaju i ceo svet to zna i onda je još taj čovek rekao bio je jako dobro obavešten , da se oko spomenika Ivi Andriću u Beogradu okupljaju srbski pisci , tu je takođe njegov spomen-muzej, koji posećuju deca, gimnazijalci i studenti zainteresovani za Andrićevo delo , dok toga u Hrvatskoj nema. Lako je izneti jedan pano i iseći lik Andrića. Andrić je sam rekao u pismu Zdenki , u čuvenom pismu Zdenki da je on ustvari srbski pisac i na kraju krajeva, Nemac je još rekao i ovo : – tema njegovih dela Na Drini ćuprija i Travnička hronika su tema stradanja Srba… Ali da se vratimo na dobitnike specijalnih priznanja odnosno imena laureata…. Lista još nije definitivna ali sigurno su dobitnici gospođica Gordana Petković i takođe treći put zasluženo naša članica Izvršnog Odbora, ona je zaslužila svojom zbirkom poezije “ Zlatovez munja „, Slavica Jovanović , koja je ustvari portparol naše Akademije“ Ivo Andrić “ i osim toga ona je tu zbirku posvetila generalu policije dr. Bratislavu Dikiću velikom rodoljubu, koji se usudio da sruši spomenik albanskim teroristima u Preševu i založio se da se podigne spomenik srbskim policajcima, pripadnicima Žandarmerije, koji su kidnapovani a potom zverski ubijani i mučeni u rejonu sela Lučane, Opština Bujanovac, a osim toga što je istraživao zločine nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu, bio je i teško ranjen i koji ni po koju cenu ne želi da se odrekne Kosova, čak je napisao i Zakletvu Srbskog naroda, jer zbog njegove borbe za očuvanje Srbije koju je i krvlju branio, ja ću predložiti da mu se svi poklonimo, ja ću prvi ustati da mu se poklonim. U mom romanu koji sad završavam „Ubijanje Srbije “ biće moto njena pesma Posmrče i ja vam moram reći nekoliko stihova:
U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima…Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku, oni su prvenci i prvorod, predodređeni su da nose gas – maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas, dok bosonogi koračaju, miniranim poljima rata…

Neprijateljima Srbije, jasno ste davali do znanja da su nepoželjni?

-Kad je bio Rolan Dima on je ispričao tada da je bio potrešen što je ,,Bela Ruža“ i Udruženje izgnanih Srba iz Hrvatske napravilo miting pored Marijane spomenika francusko – srpskog prijateljstva. Onda je Smiljanić taj spomenik zavio u crne čaršave i rekao:  ,,Naša ljubav prema Francuskoj je umrla, to je emitovala francuska televizija Antena, Miteran je to vidio i bio je duboko potrešen. To je sve pričao u ,,Večernjim novostima “ Rolan Dima. Čak i naslov kaže da je bio potrešen  kada je vidio da su Srbi taj spomenik umotali u crno. Onda je prišao Radomiru Smiljaniću novinar Antene sa kamerom i kazao drsko. Znate li vi gospodine da ste oskrnavili jedan spomenik? A ja sam odgovorio: Da li vi znate da svaki spomenik koji ima umjetničku vrijednost mora da ima i snažnu poruku, a ova poruka više ne važi. Naša ljubav prema Francuskoj je umrla. Francuska nas je izdala i neka Francuska broji hiljade i hiljade srpskih mučenika koje su ubijale u Hrvatskoj ustaše, u Bosni i Hercegovini zelene beretke… Rekao sam dobro je da ga nismo srušili, jer ovaj spomenik zaslužuje da bude srušen i da kamenčiće tog spomenika pošaljemo vašem predsedniku Miteranu. Možda nije trebalo tako da kažem, ali on je čovJek sve to prenIo i emitovao taj razgovor. Još jednom sam bio nedisciplinovan u svjetskim razmjerama, ali iskreno. Kada smo počinjali blokadu Dunava to je bila organizacija ,,Bela Ruž “ Oni su nam pomogli, dovukli su brodove i mi smo napravili u cik – cak. Tu je trebalo da nam Milić od Mačve otvori izložbu slika, a Matanović da igra simultanku na sto partija . To su sve bili naši rodoljubi i tako smo mi ustvari dobili dozvolu da na dva tri dana pregradimo Dunav. E. Ja sam održao taj govor i bilo je mnogo svijeta, mnogo novinara. Kamere su bile tri. Tri kamere televizije Njemačke – televizija jedan, televizija dva , televizija tri. Kada  sam završio govor okrenuo sam se prema njima i na njemačkom rekao: A  sada nekoliko riječi za vas dame i gospodo iz Njemačke. Njemačka je sada po treći put u ovom vijeku svoje zlikovačke ruke do lakata uvalila u nedužnu srpsku krv i oni su to naravno snimili jer sam to rekao na njemačkom i iste večeri me je zvao Peter Linkofn. On je doduše jevrejskog porijekla i imao je puno razumijevanja za taj moj ekces, što optužujem Njemačku da je okrvarila ruke srpskom krvlju. On je rekao: Radomire pa i mene si optužio, na šta sam odgovorio: Tebe nisam, ti nisi Nijemac. On se nasmijao i kazao: a odkud znaš? Pa evo sad je bilo na televiziji gledao sam cijeli tvoj govor dat na njemačkom. Možda je pogrešno preneo spiker? A on je snimio to i pustio i stvarno sam čuo svoj glas na njemačkom. Te večeri je 26 miliona Njemaca je čulo taj moj govor u najuglednijem njemačkom dnevniku i tako sam ja pao u veliku nemilost gospođe Merkelove. Ja ne kažem, ali Grci nju nazivaju Nova Hitlerovka. Sad ona hoće da kazni Rusiju, a od čega će da ima pogon za Rusiju koja je jedina radila i koja nije imala krizu, a dobijala je pogon iz Rusije, kako ona to zamišlja? Pa nek pravi Merkelova vjetrenjače da joj pokreću mašine. Znate ja sam preveo Majn kampf Adolfa Hitlera i na preko 300 strana polemički ga komentarisao i tamo sam vidio obilje stvari protiv Srba koje je Hitler iznio. I sad ću napraviti jednu knjigu koja će se zvati: ,,Posle Hitlera Hitler „. Ustvari moja teza je prva koju sam dokazao i koju sam već objavio da je faktički ono hrabro Titovo ,,ne“ Staljinu bio tajni dogovor, odnosno naređenje Staljina Titu i to mislim da je Dejan Lučić prenio jer ja sam komentarisao i Lučićevu divnu knjigu koja ima naslov: Islamska Republika Njemačk , pošto strašno mnogo Turaka dolazi u Njemačku, pa on vidi da će njemačka za deset godina biti Turska. Kada je Čerčil 1948 godine u svojoj kampanji da ponovo bude premijer rekao glasno i jasno: – mi smo zaklali pogrešnu svinju, nije trebalo zaklati Hitlera nego Staljina . Hitler će nam trebati još, a onda isto 1943. godine. Postoji dokumentacija za te tajne sjednice vlade. Čerčil je bio veliki neprijatelj slovenskog svijeta, pogotovo Rusije, otud to englesko podmetanje noge Srbima stalno. E, sad šta se dešava, Staljin kad je vidio, Čerčil je rekao 1948.god: imamo milion i po njemačkih zarobljenika, naoružaćemo ih do zuba, a oni su ratnici bez premca, poslaćemo ih na Rusiju i baciti deset atomskih bombi na Rusiju, jer oni nemaju još atomsku bombu. Moramo da žurimo dok je i oni ne naprave, e sad licencija poetika: Staljin zove Tita tajno u Moskvu i kaže mu Valter:  okrenućeš se protiv mene, ti ćeš meni reći jedno veliko ne i krenućeš da me napadaš, a onda će oni pomisliti da se naše socijalizam – komunizam raspada već iznutra i onda neće baciti te bombe koje mogu donijeti te atomske otrove, prema tome dobićemo dvije tri godine, jer će biti velika diskusija da li da se posluša Čerčil,  da li da se krene. Za to vrijeme mi ćemo imati svoju atomsku bombu i to hidrogensku …itd . Veliko hvala ruskom narodu, on se zahvalio i zaštitio nas od fašističke Hitlerovske nemani, da nije bilo Rusije, mi bi danas bili robovi na njemačkim poljima, kao što će mnogi Grci a već jesu,  jer je gospođa Merkel uvela štednju, pa su mnogi ostali bez posla a ona je dobila jeftinu radnu snagu kao što dobija sada iz Hrvatske takođe i naravno Bugarske, Rumunije pa i Mađarske jer oni ljudi moraju da rade da hrane svoju djecu i ne pitaju šta dobiju za nadnicu. Ustvari dobijaju deseti dio onoga što dobije nemački radnik. I ja sam jednom njemačkom novinaru koji me intervjuisao na sajmu knjiga rekao :- da gospođa Merkel istu grešku pravi kao Hitler, okreće žestoki pošteni svijet protiv Nijemaca jer mi znamo da Nijemci imaju svoju izreku a to znači, narod gospodar . Narod Gospodar znači oni treba da gospodare drugim narodima. E , neće gospodariti ni srpskim ni ruskim narodom, a bogami ni grčkim, jer ja sam rekao tom Nemcu: Pogledajte vi kakav će bijes Grka da grune zbog toga što im gladuju djeca zbog Merkelove i što moraju da budu novi robovi u njemačkim firmama.Taj će bijes da bukne jer jedino u Grčkoj postoji Tajna anarhistička Partija, ako se ona povampiri, bogami ja to ne bih želio narodu Getea, jer Gete je visoko volio i cijenio srpski narod i srpsku poeziju. On je sa Šilerom osnovao takozvani Pokret njemački po ugledu na junački kosovski ciklus, a primio je Vuka Karadžica cio dan, iako je Volteru dao samo nekoliko dana prij toga, a toliko ljudi je išlo kod njega jer on je bio najveći mislilac i najveći umnik Evrope i on je imao satnice kolko će i kome će koliko vremena moći da posveti. Volteru je odredio dvadeset minuta, a Vuka je sačekao u gradu njegovom Vajmaru pred svojom kućom, odveo ga je prvo u svoju radnu sobu i rekao mu: – ovde sam mjesecima sa vama i danas ćete biti cijeli dan moj gost na ručku i večeri. Eto tako izgleda naša kulturna srpska stvarnost koja je prećutana a ja to moram u svom romanu Ubijanje Srbije da vratim. Na primer Gete je rekao Vuku kako je moguće u ono vreme da srpski pesnik koji svog najvećeg junaka Kraljevića Marka veliča kao pobjednika nad Musom Kesedžijom najvećim turskim junakom i na kraju kaže:- jao mene do Boga miloga gde pogubih od sebe boljega! Priznaje da je bolji junak od njega bio Musa Kesedžija, to je visok pesnički moral, to je Gete cijenio, kao što je jako cijenio i poemu Banović Strahinja, gde je Banović Strahinja svojoj nevernoj ljubi sve oprostio . ne samo neverstvo u ljubavi, nego što je pomagala Turčinu da ga pobijedi, oprostio joj sve i vratio je u svoju kulu. To je kaže za ono vreme nečuveno, pa i danas.

Nedavno ste imali operaciju i dok ste boravili u šok – sobi nastala je anegdota!

Ja sam imao operaciju slijepog crijeva koje se povampirilo u mojim osamdesetim godinama i onda je naravno izvršen kako je moj prijatelj koji me operisao rekao – carski rez, morao je da bude veliki zahvat da izvuku sve da ne bi slučajno parčići ostali, jer to bi bilo fatalno .U šok – sobi kad sam se probudio primao sam već uveliko infuzije protiv bolova i čujem desno od sebe neke svoje riječi. na primjer, ja sam jedini govorio na njemačkoj televiziji i ovde i svugde da su drugi imali islamizaciju, katoličenje, unićenje, germanizaciju ali Srbi nikad nisu imali …, jer to sistematski nisu radili. Dalje, nije prošlo kao termin i ja vidim da oni ponavljaju moje riječi i jedan kaže drugome: Treba da čitate Smiljanića to je rekao čovek, i on će me demantovati ako ja sada izmišljam i ja nisam tada saznao njegovo prezime saznao sam samo da je bio profesor na univerzitetu. Treba da čitate Smiljanića, tamo ćete mnogo toga naći, onda sam malo onako podigao glavu, okrenuo se prema njemu i rekao sam mu: izvinite gospodine ja se zovem Radomir Smiljanić. na njegovo veliko iznanađenje. Kada su Njemci ovdje pravili intervju o stanju svijesti koji su nazvali nacionalni osjećaj, onda je gost bio Dejan Medaković. Pozvan je takođe pokojni Đinđić i ja Radomir Smiljanić Pošto smo jako dobro znali njemački jezik a i svojim djelima smo poznati u Njemačkoj, onda sam se ja nageo prema Medakoviću, mi smo ga zvali Medo, onako prijateljski : nego slušaj Medo meni se ovo ne dopada nacionalni osećaj oni će nas intelektualce napraviti čak i nacionalistima i već kako ih tamo nazivaju i ja predlažem da mi nazovemo emisiju legitimni nacionalni osećaj . Prema tome mi ćemo tražiti da se emisija zove legitimno nacionalni interes, a meni je Medaković rekao: nemoj sada ja znam Nemce kao i ti, što ćemo mi nekoliko puta da ponovimo za vrijeme razgovora a oni će je emitovati sad u nedelju i neće moći to da skinu legitimni i ostaće to. I ja sam naravno dobio odmah poruku iz Njemačke od mojih prijatelja  da se ta emisija stvarno zove Legitimni nacionalni interes. Ja sam tada govorio njima, ne možete vi Srbe nazvati ratobornim i divljačkim narodom, kada su Srbi ono što je najvrednije – vole svoj porod i daju im imena na mir. Izvinite ja se zovem Radomir, ja hoću da bude mir, mi imamo Branimir onaj koji brani mir, imamo Slobomir – onaj koji slavi mir, imamo Trpimir onaj koji trpi mir, i onda sam naređao preko dvadeset imena na mir koja imamo, isto tako Ljubomir itd. Imamo imena na Slobodu, imamo Slobodan, imamo Slobodanka imamo i imamo Sloboda – v jerenica Lole Ribara koji je poginuo u ratu sa vama Njemcima. Njegova vjerenica se zvala Sloboda i ona je umorena od strane gestapoa, mučena je i umorena. E , pa sad hoćete vi sav taj narod da pretvorite da je on pravio Aušvice, abecedu strave i užasa Aušvica i onda sam naređao petnaest, dvadeset prvih slova termina  koji njih opterećuju. Oni su imali industriju, oni su šišali Jevrejke i od njihove kose pravili ćebad a od zuba i noktiju su pravili abažure za lampe. Sve sam to rekao na toj televiziji i to su oni prenijeli. Nije u pitanju samo jedan čovjek. U Aušvicu je nekoliko mioliona umiralo od gladi i zato da završimo sa time. Gospodo oni znaju da ste vi narod Getea, Šilera i Hegela, mene zovu otac hegelijanskih romana oni vas hoće da naprave budalama da je 40 hiljada Muslimanki silovano, ako su Srbi silovali četrdeset hiljada Muslimanki kako su mogli uopšte da ratuju, kad su oni to ratovali i branili svoju slobodu i svoje kućne pragove.?! Eto to je bio taj moj ekces a pošto vi hoćete da pišete širu studiju o nekom mom radu i životu verovatno ćete i ovo iskoristiti…

Dani Ive Andrića i srpske pisane reci biće održani u decembru, nagovestili ste da će možda biti Peter Handke i još neka značajna imena?

– Ja sam rekao da ćemo još ranije imati goste. mi bi voleli da dođu kad bude Andrićev rođendan jer to nije vezano za pisanje, to je vezano za ličnost Andrića i onda smo mislili da pozovemo i Gospodina Generala policije dr. Bratislava Dikića, koji se borio na Kosovu sa svojim kolegama i koji je bio teško ranjen suprostavljajući se albanskim teroristima i čiju su likvidaciju pripremali albanski teroristi, zbog njegove odanosti i Kosovu i Srbiji i još Branka Opačića romansijera koji je već sad drugi roman objavio itd i imaće i svoju promociju u velikoj sali Opštine na Novom Beogradu. Branko Opačić je pukovnik u penziji. Ja sam predložio kada budemo postali, odnosno kad dođemo pod krov države Beograda ili države Srbije da u Udruženju književnika Srbije napravimo jedan bakrorez, velikani svjetske kulture, srpski prijatelji. Tu su i Patrik Beson francuski pisac koji je napisao interesantnu knjigu da su Srbi napravili genocid a trideset posto ih je manje u Hrvatskoj i ovi zovu njega za svedoka tamo. On je došao u nekoliko naših protestnih mitinga za vreme bombardovanja, mi smo imali susrete, izazivali smo NATO ali su nas spašavala dvojica koji su bili na Trgu Republike tako da nismo bili bombardovani. Onda treba da pozovemo Handkea, sedam do osam njih velikana oni su bili naši veliki zaštitnici i borci za našu istinu i to treba da bude jedan lepi bakrorez i tu mora doći Boaro i setićemo se još nekih naravno ako bude sreće, to ne bi mnogo koštao taj bakrorez, taj bakrorez bi koštao pet do deset hiljada evra, a možda ni toliko. Da znaju ti naši neprijatelji ko su prijatelji Srba . Predviđena imena od stranaca su: Peter Handk, Harold Pinter francuski veliki pisac Patrik Beson, pukovnik Boaro Franzuz, onda bi tu došao i naš heroj General policije dr. Bratislav Dikić koji je bio teško ranjen na Kosovu od albanskih terorista i koji ni po koju cenu ne želi da se odrekne Kosova a i napisao je Zakletvu Srbskog naroda, a zbog njegove borbe za očuvanje Srbije, koju je i krvlju branio. Naravno razmišlja se još o nekim imenima da to bude ustvari Deset Pravednika koji su branili srpsku pravdu i pravo i da to bude bakrorez, njihovi likovi sa imenima, a dole da se o svakom kaže po nekoliko rečenica i ugravira a onda da se to postavi u Udruženju književnika Srbije u slobodarsku Francusku sedam u samom predvorju, kako se uđe i ide za kancelarije napred da bude uočljiv taj bakrorez, a možda replika da se postavi između Hrvatske, Nemačke i Američke ambasade, taman su poređane jedna pored druge, tu da se stavi replika toga isto to na jednom kamenom pijedastalu itd. Ja to predlažem i napišite da o tome Radomir Smiljanić razmišlja. Kao što mi je ideja bila da na Kalemegdanu postavim ogroman Krst koji se spušta u jednu kriptu i da tu bude onih dvanest beba banjalučkih , koje je ugušio Kol, jer nije dao da se unese kiseonik, jer smo bili pod sankcijama. Ja sam bio kod Patrijarha Pavla Njegove Svetosti jer moramo tražiti dozvolu gde će doći veliki Krst. On mi je rekao: Sinko , poljubiću te, to je divna ideja , to će biti naš štit, a onda je neko iz Miloševićeve partije smatrao da ne treba da bude krst nego obelisk.

Izabrani ste za predsednika novoosnovanog društva Društvo književnika Krajine, recite nešto o tome?

– Ja sam poreklom iz Korenice. Krajišnik i ja sam to prihvatio i mi ćemo imati jednu književnu delatnost, značajne knjige ćemo objavljivati i antologijske, istovremeno moja ideja je da se osnuje i putujuće pozorište Krajina, tako da ćemo gostovati sa krajiškim pesmama i igrama i jednočinkama a šef toga pozorišta i glavni režiser će biti Milan Jelić to je onaj dobitnik više nagrada i pisac čuvene komedije koja je igrana u Ateljeu 212 Jelisavetini jadi zbog molera, on je režirao i druge stvari on će biti režiser a svi ćemo biti vlasnici i svi ćemo živeti od predstava a nadam se da će predstave biti posećene, jer posle jednočinki dolazi jedan koncert nacionalne narodne muzike Krajišnika tamburice i pesme i onda ćemo imati pune sale i ovde i po dijaspori itd .

Da li se znaju dobitnici nagrada za životno delo Akademije ..Ivo Andrić “ koja će biti uručena u decembru ?

– Još je prerano da se govori o tome, ali mislim da tu nagradu za životno delo zaslužuje i Dejan Lučić publicista, rodoljub, književnik, jer su Dejan Lučić i Miroljub Jeftić najviše citirani autori u svetu, ali o tome ćemo u decembru.

Gojko Raičević iz Podgorice, urednik najčitanijeg portala IN4S, koji je predsednik Mirovnog pokreta ,,Ne u rat- ne u NATO“ ! a taj pokret je osnovao pre više godina, neumoran je u svojoj misiji ….

– Prenesite moje pozdrave Gospodinu Gojku Raičeviću i recite mu da ima podršku Akademije ,,Ivo Andrić “ iz Beograda i da mu se svi kolektivno pridružujemo.

Razgovarala Slavica Jovanović