Слободан Ројевић – бек који снима свет срцем

Скроман и тих у приватном животу борбен и енергичан на терену. Овако би моје новинарско око фокусирало Слобу Ројевића, великог аса Сутјеске из Никшића, београдског Партизана и швајцерских прволигаша Сиона, Ивердона и Фрибура. Осим марљиве одговорности на терену бек Партизана је слично скромно и одговорно живео и ван њега. Одмерен, учтив, елоквентан и образован, Ројевић је један од ретких фудбалера који је радио на себи. На својој надоградњи. Образовној, креативној и стваралачкој.

Никада није био гласан. Ни кад је стартовао на противника, ни кад су га славили. Ни кад је побеђивао, ни кад су га заборављали. Слободан Ројевић, леви бек из Никшића, био је један од оних људи који више говоре делом него речима. Уместо да, попут многих празнослови Слобо је речи низао у бисерно ђердан поезије. Као што није у празно стартовао противничке нападаче, тако опрезно користи симболе, синтагме или метафоре.

Темеље носи из детињства у којем су гусле градиле карактер, учећи генерације и генерације да човек није створен да би живио, јео, пио и облачио се већ да би стварао, давао и помагао.

Ушао је у фудбал као у борбу за дах. У Сутјесци је први пут обукао дрес и осетио тежину очекивања — не народа, него тима. Није био технички виртуоз, али је био ослонац. Онај што се не види на плакатима, али се тражи у свакој невољи.

Прешао је у Партизан. Београд. Велика сцена. Прва лига. Стадиони који урлају и новине које заборављају. Пет сезона, две титуле, један гол и хиљаду пресечених напада. Саиграчи су му веровали више него себи. Новинари су га прескакали. Он није жалио.

Онда је стигла Швајцарска. Сион, Ивердон, Фрибур. Ту је зазвонила нека друга жица у њему. Камера. Празан перон. Стари човек са шеширом. Сунце у стаклу. Осетио је да у себи носи неку другу игру — игру светлости и сенке.

Фудбал је оставио тихо, као што га је и играо. Али уметност није шутирао — примио ју је у срце. Почео је да пише. Не као што пишу они који желе признања. Већ као што пишу они који морају. Стихом је лечио оно што фудбал није могао. Камером је хватао оно што је раније игнорисао.

И данас живи између две тишине — једне на француским брдима Швајцарске, друге у сећањима на Југославију коју више нико не познаје. Грађанин две земље, али човек једне истине: да живот не треба бити ни брз ни гласан да би био велик.

Слободан Ројевић није био звезда у новинама. Али јесте у континуитету. А то је највиши домет.