Sloboda izražavanja ne obuhvata pravo na laž

Falsifikovanje konteksta i okolnosti fotografije i lažno prikazivanje političara u cilju predstavljanja kao „preletača“, „beskičmenjaka“ i „lažova“ predstavlja povredu prava ličnosti, i to najmanje u vidu povrede časti i ugleda. Lažno prikazivanje nečijeg političkog stava ili navodnog prelaska u drugu stranku, posebno uz etiketiranje kao „lažov“ ili „preletač“, predstavlja uvredu i/ili klevetu. Fotografija, čak i ako je javno dostupna, ne sme se ni u kojem vidu falsifikovati ili kontekstualno lažno predstavljati tako da izazove pogrešan utisak o ličnosti. Ovo se posebno odnosi na političare, jer iako je prag tolerancije javnih ličnosti viši, namerno kontekstualno falsifikovanje datuma i okolnosti slike radi obmane javnosti nije dozvoljeno.

Tuženi nijednim dokaznim sredstvom nije dokazao da je Saša Mujović, aktivista, simpatizer, član ili glasač DPS, iako je na njemu po pravnom akfabetu bio teret dokazivanja. Uprkos Statutu DPS kojim je propisano da se strogo vodi evidencija o svim članovima, čak i o simpatizerima, nema dokaza. Zato što Saše Mujovića u nikakvim evidencijama DPS-a, niti ga je moglo ikada biti – potvrđeno je kao definitivno – da su salve takvih natpisa tuženih bile nekontrilisana količina infantilnih i plitkoumnih izliva kleveta i papagajskih laži.

Svaki učeniji pravnik zna da se “ne dokazuju negativne činjenice” a u ovom smislu da se ne može očekivati da neko pruži dokaze o nečem što nije bio, recimo član, simpatizer i tome slično

Teret dokazivanja je na onome ko tvrdi neku “pozitivnu činjenicu” ((kao tuženi) da je Saša Mujović bio član i simpatizer DPS-a. Ali je u sudskom postupku i zastupniku DPS-a i njegovom portparolu nestao dah, pa je umeato izvoda iz evidencija usledio samo muk i tajac. Istina, uz onu istu fotografiju ali sada nefalsifikivanog datuma za razliku od onih datumski falsifikovanih iz kampanje.

Sudija je pogrešno razumela slobodu izražavanja i toleranciju na javnu kritiku koju naravno mora imati i podnositi javna ličnost i to naročito u jeku političkih kampanja i svaki političar. Ali, ovdje uopšte nije riječ o kritici, ni onoj najružnijoj ni onoj najšokantnijoj, niti ovaj slučaj ima veze sa slobodom izražavanja i uopšte sa tolerancijom, već je posredi vulgarna i prostačka “podmetačina” uz falsifikovanu fotografiju (potreba za falsifikovanjem datuma o svemu govori sve). Tužilac je neprestano danima nazivan “lažovom i preletačem” iz DPS-a što se ispostavilo kao idiotska laž, međutim sudija smatra da je to moglo izazvati ljutnju i nelagodu, ali da nije bilo podobno da poljulja ugled, čast i dostojanstvo, odnosno pravo na psihički integritet Saše Mujovića.

Sudija je takođe javna ličnost, pa nije tek retoričko pitanje da li bi njeno nazivanje “lažovom i preletačicom” iziskivalo njeno moranje da trpi i da ima veći stepen tolerancije i tek nelagodu i ljutnju – ili bi to poljuljalo njen ugled, čast, dostojanstvo i njeno pravo na psihički integritet. Po svim mogućim precedentima Evropskog suda – sudija jeste javna ličnost i mora trpeti kritiku ali sa (jednim ograničenjem) time – “da ona nije uvredljiva i klevetnička”. Da li sada sudija razumije i da li može da napravi razliku i da li može “ući pod kožu tužioca” – da je pogrom Saše Mujovića bio i klevetnički i uvredljiv? Ako vas neko nazive lažovom i “preletačem” (koji izraz sam po sebi veže i vuče nepregledan niz najuvredljivijih najličnijih atributa za svakog čovjeka koji drži do čovečnosti) svaka dalja rasprava tu prestaje. To ne može da se pravda potrebama nikakve političke kampanje, to je rezantna kleveta uz najteže i najličnije uvrede časti. Kako mjeri drugima, sudija bi morao znati da će neki drugi sudija mjeriti i njoj.

Zaključno, sudija nije napravila elementarnu razliku između oštre kritike javnih ličnosti i naravno političara i slučaj kada se bilo kome, pa i javnoj ličnosti isfabrikuje i brutalno montira i podmetne svojstvo “preletača i lažova” na bazi “falsifikovane fotografije i propadnost zloglasnoj partiji” čiji nikad nije bio ni član, ni simpatizer, ni aktivista.

To je neodrživo, nema blage veze s nijednim precedentim Evropskog suda, već s potpuno pogrešnim razumevanjem sudije – rasterećene tolerancijom i nesređene usredsređenosti.

Ovdje je u krajnjem svakako riječ o – neopterećenosti potrebnim znanjem sudije. Jer, kakva to “vrata” sudija ovakvom konstrukcijom misli da “otvara” za ubuduće. Verujem da će žalba staviti stvari na svoje mjesto a sve sudije dobro razmisliti i poći najprije od sebe. Niko nije imun na odgovornost, niti će biti od nje na kraju krajeva – niko pošteđen. Zablude su privremene.

Advokat dr Vladan S Bojić