Slava Vuku, slava rodu koji nestaje

Pre skoro dva veka Vuk je bio cenjeniji i poštovaniji u Evropi nego što smo mi danas. Od mnogih Vukovih saveta i opomena šta nas sve može snaći ako ne brinemo o sudbini naroda, podsetio bih na podatke koje svi znamo i kojima se bavimo, povremeno, kada pričamo o hiljadama napuštenih sela, o stotinama zatvorenih škola, o učiteljima, nastavnicima i profesorima bez posla, jer nas je, iz godine u godinu, sve manje.

Prošle godine Srbiju je napustilo, „preselilo se na onaj svet“, 67.000 ljudi više nego što se rodilo – rekao je akademik Dušan Kovačević besedeći na ovogodišnjem, jubilarnom, 80. Vukovom saboru, čija je završna svetkovina održana juče u Tršiću, a programi su počeli prošlog ponedeljka.

• Tom poražavajućem broju treba pridodati i hiljade ljudi koji su otišli iz zemlje u potrazi za poslom i vekovnog straha od nekog novog rata – poručio je Kovačević. – Odlaze pametni i mladi, starci, izgleda nikome nisu potrebni, pa smo, danas, jedan od najstarijih naroda u svetu. Sve više podsećamo na starački dom. Za 10 godina Srbija izgubi grad od oko 400.000 ljudi. Ako se tako nastavi za 100 godina bićemo prepolovljeni, kada nas nestane četiri miliona.

Na Vukovom jeziku, podsetio je Kovačević, nastao je i „Gorski vijenac“, „vladike i vladara, pesnika i filozofa, danas pominjanog nekako krišom, iako je ova 2013. godina jedna od najvažnijih za srpski jezik i kulturu – 200 je godina od Njegoševog rođenja“. Ove Kovačevićeve reči publika na saborištu pozdravila je dugim aplauzom, a akademik i pisac je nastavio: – Slavili smo, ove godine, tuđeg cara umesto vladike srpske poezije. Zašto je to tako i zašto smo tako zaboravni i neodgovorni?

Partokratija, vladavina dnevne politike nad zdravim razumom, kroji nam sudbinu vekovima. Petar Drugi Petrović Njegoš je danas, u Srbiji, pesnik iz Crne Gore, Crnogorac. U Crnoj Gori je Srbin, i to ne običan pesnik, već srpski pesnik kome valja ispraviti sve što je „suvišno srpsko“ napisano onda kada Crna Gora nije bila to što je danas, a što Njegoš nije predvideo, pa je pisao ne obazirući se na budućnost.

A 100 godina prođe brzo. Ako ništa ne učinimo da se Srbija oporavi od „bele kuge“ pitanje je koliko će nas biti na Vukovom saboru za 100 godina. A ko će govoriti srpskim jezikom kad se Srbi sretnu za 200 godina, koliko je prošlo od pojave Vukove pismenice, i da li iko o tome razmišlja u borbi za vlast od četiri godine?

Danas je pitanje opstanka, po Kovačevićevim rečima, „najveća briga i sigurno najvažnija opomena sa ovog svečanog Vukovog sabora u ime Vuka i njegove večite brige za zemlju i narod“.

Završna svečanost, po tradiciji, počela je „Himnom Vuku“ Stevana Mokranjca, podizanjem saborske zastave i pozdravnom rečju domaćina, Vidoja Petrovića, gradonačelnika Loznice. Izvedena je pozorišna predstava „Devetstopetnaesta – tragedija jednog naroda, u produckiji Kruševačkog pozorišta, Narodnog pozorišta iz Niša i Centra za kulturu „Vuk Karadžić“, u režiji Milana Neškovića.

U Muzeju jezika i pisma promociju prevodilačke radionice „Tršić 2013“, posvećene 200. godišnjici objavljivanja prve Vukove gramatike, otvorio je ministar prosvete dr Tomislav Jovanović, koji je Tršić nazvao „srpskim kulturnim svetilištem kome se uvek vraćamo gde se okrepljujemo“.

• Ako svako da koliko može narod neće propasti – podsetio je ministar Jovanović na reči slavnog Vuka. – Saborski sadržaji i programi pokazuju da radimo i stvaramo Vukovo slavno ime i delo. Svet pripada onima koji pokušavaju, a budućnost onima koji imaju jasnu predstavu o njoj. Našu pripadnost svetu i perspektivu u njemu trasirao je Vuk Stefanović, koji je ostvario i ostavio veliki cilj. Nema velikog cilja bez velike žrtve, koju je Vuk podnosio reformišući naš jezik, pa time i društvo u celini.