Sinđini dani u 15 tačaka

Saša Sinđelić, jedini svedok koji glavnom specijalnom tužiocu Milivoju Katniću nije otkazao poslušnost, saslušavan je prethodnih nedelja u tzv. procesu veka, koga pojedini mediji pogrešno interpretiraju kao pokušaj državnog udara. Da bi pokušaj prevrata imao karakter državnog udara, u njega bi morali da budu uključeni određeni predstavnici državne vlasti, u prvom redu iz vojnih i bezbedonosnih struktura. Pošto Đukanović i Katnić još nikoga iz crnogrskog vojno-policijskogaparata nisu optužili da im je radio o glavi i šurovao sa Rusima, opozicionim DF-om i četnicimaiz Srbije, delo koje inkriminiše optužnica nikako ne može imati karakter državnog udara, već revolucije.

Prema optužnici, Saša Sinđelić bio je glavni komandant i logističar, kome je ruska vojna obaveštajna služba GRU postavlila zadatak  da obezbedi svu neophodnu opremu i naoružanje za 50 ruskih specijalaca. Drugi zadatak poveren Sinđi bio je da regrutuje i topovsko meso za ruske specijalce, oko 500 građana Srbije i deo njih naoruža ih praćkama. Tokom svog svedočenja Saša Sinđelić nijednom rečju nije iskazao kajanje za krivično delo koje mu se stavlja na teret, štaviše sebe i svog navodnog ruskog nalagodavca Edija uporno je predstavljao kao heroje, izdane od strane lidera anti NATO opozicije.

Verovati u Katnićevu optužnicu, podrazumeva i progutati priču koju bi združenim snagama teško uspeli da napišu Branislav Nušić, Petar Kočić i Duško Kovačević. Prvo treba poverovati, da je ruska vojna obaveštajna služba GRU za organizatora anti NATO revolucije pored hiljada prekaljenih ratnika, oficira i vojnika nekadašnjih pripadnika JSO, 63. padobranske brigade, Kobri, Arkanovih Tigrova i specijalnih jedinica Republike Srpske, odabrala baš dezertera Sašu Sinđelića, prodavca majci sa buvljaka. Drugo, da je realno da se u danu D, kada je revolucija trebala da bude izvedena, njen komandant Sinđa nalazi stotinama kilometara daleko, na svojoj tezgi u Bubanj Potoku. Treće, da je najvažniji zadatak nabavke naoružanja poverio vojvodi Paji koga je znao iz viđenja, a za koga nije imao pojma da se zove Mirko Velimirović. Četvrto, da je Sinđa podelio preko 200.000 evra GRU-ovog novca, vojvodi Paji i likovima slične profilacije, a kad su GRU sredstva presušila dodao je 36.000 evra svoje ušteđevine. Prihvatanje četvrtog implicira peto, koje vas tera da poverujete da se od biznisa pijačne tezge sa majicama može stvoriti 36.000 evra dodatne vrednosti.

Šesto, da su agneti GRU Sinđeliću nudili kada su stvari pošle po zlu da se preseli u Rusiju, tamo mu daju ruski pasoš i besplatno školovanje, što bi značilo da ga u 38. godini upišu u srednju školu, koju je kao tinejdžer napustio. Sedmo, treba takođe poverovati na reč Sinđi da je «on pošten čovek, koji se nikad nije bavio kriminalom», a da se istovremeno ne seća da li je u lozničkom sudu osuđen za tešku krađu, «jer je to izbrisano iz evidencije». Osmo, da se svedok saradnik zaista seća broja tablica automobila kojim ga je agent GRU-a Edi vozio po Moskvi, a ne seća za koja je sve krivična dela osuđen na jedinstvenu zatvorsku kaznu u trajanju od 8 godina. Ova osuda za razliku od lozničke nije izbrisana iz evidencije. Deveto, da nema saznanja da je u Hrvatskoj osuđen za ubistvo i da nema pojma zašto su dok je ležao u niškom zatvoru pravosudni organi Hrvatske dolazili da uzmu njegov DNK-a.

Deseto, da su mu agenti GRU dali amin da opremu za ruske specijalce nabavlja po buvljacima, otpadima i armi šopovima.

Svako ko pravnim aktom smatra Katnićevu optužnicu, treba da veruje i jedanaesto, tj. u stručnu ekspertizu istaknutog NATO lobiste i profesora beogradskog Fakulteta za bezbednost, dr Darka Trifunovića objavljenu prošle godine u podgoričkoj Pobjedi, da su Sinđine praćke nisu ništa manje ubojite od pušaka i pištolja.

Dvanaesto, da je Sinđa u Moskvi na poligrafu ispitivan preko 5 sati, iako nijedan poznati pristup poligrafskog testiranja ne traje duže od pola sata. Trinaesto, da bi sve išlo kao po loju, da lideri DF-a nisu odali akciju Milovom ANB-u i da im sve to nije pomoglo da zajedno sa svojim vozačem ne završe na optuženičkoj klupi. Četrnaesto, da Milivoje Katnić nije imao nameru da uvođenjem u proces ovog svedoka pod imenom Aleksandar Sinđelić počini teško krivično delo prikrivanja pravog identiteta čoveka koji je u Hrvatskoj osuđen za bezobzirno ubistvo na dugodišnju robiju (osuđen pod pravim imenom Saša Sinđelić). Petnaesto, treba da veruje da je kredibiletet za najteža krivična dela tri puta osuđenog Saše Sinđelića neupitan.

Pošto se Sinđelićevo svedočenje nastavlja 6. decembra ne treba sumnjati da će se ova Nušićevsko-Kočićevska-Kovačevićevska komedija obogatiti novim provalama. Ipak, najviše je sporno kako je moguće da čovek koji je priznao izvršenje krivičnog dela, tokom svedočenja za to delo ne pokazuje nikakvo kajanje i uporno ga predstavlja kao herojsko i patriotsko delo, koje bi ako mu se ukaže prilika opet uradio i dalje uživa status svedoka saradnika. 

Valtazar Bogišić, prvi savremeni crnogorski zakonopisac krajem Devetnaestog veka zapisao je: «Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi». Kako vreme prolazi, grba u optužnici Milivoja Katnića i sudskom postupku Suzane Mugoše sve je veća.

Igor Damjanović

Izvor: srb.news-front.info