Симиновци – Песимисти који су направили српску опозицију
1 min read
Била је то једна веома необична и неконвенционална али и изузетно важна и друштвено утицајна дружина, састављена од 10-15 младих (махом незадовољних и бунтовних) људи, из које ће касније настати уметничка, научна, али и политичка (и то с опозиционим, тј. антититовским предзнаком) елита Србије. Након вишегодишњег истраживања најпознатији хрватски новинар Дарко Худелист открива да су се каснији српско-хрватски односи у Југославији управо одиграли у рату Симина 9а – Католичка црква… Ово је његово ексклузивно истраживање које се први пут појављује у јавности.
Једне јунске вечери 1947. београдски студенти Борислав Михајловић Михиз, Живорад Жика Стојковић, Дејан Медаковић и Павле Ивић – сва четворица припадала су скупини или клану “симиновци”, на челу којега је био члан Покрајинског комитета СКОЈ-а Србије (задужен за Агитпроп) и народни посланик у Народној скупштини НР Србије Добрица Ћосић – излазили су из кина “Београд” на Теразијама, након пројекције неког совјетског филма. Кад тамо, имали су што видјети: Теразије су биле под прометном блокадом, а међу више од сто аутомобила паркираних испред биоскопа кочила су се и два најновија “бјуика”.
“Два најновија ‘бјуика’, типа, ваљда, марта 1947., који капиталистичка продукција израђује за обесан луксуз – такви изгледају,” отресао се, љутито, Жика Стојковић у свом писму Добрици Ћосићу, написаном можда већ сутрадан или прексутрадан (писмо је датирано 24. јуна 1947., а уступио ми га, још 2010., Жикин унук, београдски сликар Алекса Стојковић).
Жика је у том писму свом пријатељу Добрици, као већ етаблираном припаднику нове југославенске политичке класе, уједно поручио да споменута два “бјуика” виђа “једино (јер су једини у Београду) пред великом зградом са пролетерским знаком у Булевару Црвене армије”, истом оном зградом “где се спремао Петогодишњи план и проглас да се за њега има мало стегнути каиш до 1951” – чиме је очито хтио рећи: док од народа музу и задњи динар како би имали чиме исфинанцирати тобожњи напредак земље, охоли и разуздани моћници из Политбироа КПЈ купују себи за државни трошак најскупље и најлуксузније аутомобиле на свијету – како би се пред тим истим народом имали чиме бахатити.
Томе је још придодао и овакву – како се изразио – “малограђанску теорију једнакости”: “1 бјуик – то је 50 вагона жита, и то крваво откупљеног жита које није отишло за индустријализацију већ репрезентацију једне земље у којој се бедно живи, у којој нема хлеба а извози се (…) крваво откупљено жито!”
Приближно у то исто вријеме Жика Стојковић је написао писмо и једноме другом симиновцу – будућем филозофу и професору на Правном факултету у Београду Михаилу Ђурићу – у којем је иступио с врло необичном и заправо парадоксалном тезом да прави, истински покретач живота није оптимизам, како то велика већина људи просуђује, него – песимизам, удружен с очајништвом.
