„Siluj, slobodno, ali sa zaštitom…“

Piše: Mihailo Medenica

Dakle, ruski vojnici jurišaju Ukrajinom isukanih noževa i spuštenih gaća, pa šta im zapadne za klanje, a šta za silovanje, mada najviše vole ako mogu da objedine oba „zadovoljstva“…

I ne samo to, ne da siluju sve što hoda već od supruga imaju i blagoslov da to čine, sve dok koriste zaštitu kako se kućama ne bi vratili s kakvim osipom, ili nečim grđim, kako tvrde belosvetski podvodači istine i pravde.

Naravno, reč je o monstruoznoj propagandi zapadnih dopisništava pakla, no ta propaganda polako ali sigurno postaje bezuslovna istina, za koju svi znaju da je laž, ali ne mari: važno je samo da za Rusom ostaje trag krvi, sve i da je njegova, nema veze, krvi se u zrnca ne gleda…

Rečju, preklan, raspet i spaljeni Rus nije žrtva, žrtve su nož, klin i plamen…

„Slobodarski“ zapad u ekstazi živi svoju Kristalnu noć, zaboravljajući najvažniju činjenicu- na istoku sviće, uvek i zanavek!

No, od te „slobodarske“ polusvetine me ništa ne čudi, Gebelsova pastorčad su to, ali me čude ovdašnji čauši, ne samo drugosrbijanski no i ovni što se tobož gnušaju te drugosrbijanštine, kako bez razmišljanja, bez iole promisli, bez kritičke misli prihvatiše zdravo za gotovo da Rusi gologuzi i s krvavim nožem u zubima pajaju ukrajinskom bestragijom!

Znam da od čauša nikad čovek, ali računam: ako je neko platio, preplatio, još plaća ceh propagande zapada onda smo to mi, ovaj mučeni narod i ova sirota država, pa valjda smo bolji od toga da gutamo splačine i tražimo repete, no, eto, vrdnuše se neki da se u splačinama i kupaju ubeđeni da će mirisati na poljsko cveće i lavandu…

I sad to što su načuli pronose ko neporecivu istinu, a ono što su videli, kao da nisu…

A, videli su što i svako od nas- na stotine prestrašnih uradaka onih ukrajinskih fašističkih umobolnika, na kojima uživaju u mučenju, kasapljenju, razdrobljavanju, klanju zarobljenih ruskoh soldata!

Da, videli su, zveri su toliko toga učinile i snimile dičeći se zlom, jašta su videli…

Toliko je mučenica silovano, prebijano kost po kost, silovano nanovo pa prebijano ako je još koja kost ostala na pola, a onda spaljeno živo- samo zato što su Ruskinje!

Videli su, jašta da su, baš kao i taj plačni zapad, no Azov, Ajdar, Desni sektor…su i dalje stroj mučenika, do poslednjeg oka koje su iskopali, do poslenjeg deteta koje su prerezali na pola, do zadnjeg starca kojeg su spalili sa kućom- samo zato što su Rusi!

Dakle, govorka se da ruski vojnik siluje i ubija, ubija i siluje, ubija silovanjem i siluje ubijene, a vidi se šta nacističke zveri ukrajinske čine- no zašto očima verovati kad se jasnije govorkanjem vidi…

Ponavljam, ako je neko platio, preplatio, još plaća ceh laži zapada- to smo mi, pa opet…

Zbog toga i zapinjem (verovatno vas već umarajući) da stignem svako slovo o stradanju Rusa u Donbasu, Lugansku, Harkovu, Odesi, Marijupolju…jer prećutim li/prećutimo li to- prećutaćemo sve naše stradalnike čije nas kosti dozivaju iz jama, vrtača, neznanih grobnica, krečana, jaruga, jendeka…

Mi smo narod pravednika i stradalnika čija je krv i kost oklevetana, i ako danas nismo uz braću na krstu kako sutra da u molitvi stanemo pod njega?!

Jedini smo na šaru zemaljskom kojeg klevetaju za zločine i genocid, a tamo gde smo „počinili“ ta zla dime se odžaci „žrtava“- naših nema…

Ako sa braćom danas ne ponesemo krst- doveka ćemo nositi sebe ko teret!

Sebi smo dužni da našim putem do Golgote niko više ne prođe…

Srbin je ono najbolje u Rusu i Rus je ono blaženo u Srbinu!

Naše je da svedočimo istinu, vidljiva je, da se ne čuju čauši gde „svedoče“ lažju!

Dužni smo sebi, stradalnici smo, a ne tek žrtve, naročito ne žrtve samosažaljenja i samoprezira.

Zapad živi svoju Kristalnu noć, no na istoku sviće, doveka!

Nije Rus brat što je tako kazano, no što je to i na zemlji i nad njom – dokazano!