Силовање историје

Ми­нуо је још је­дан 1. де­цем­бар, да­тум ко­ји је у исто­риј­ском пам­ће­њу нај­ве­ћег бро­ја гра­ђа­на Цр­не Го­ре још уви­јек оби­ље­жен чу­ве­ном Под­го­рич­ком скуп­шти­ном и ње­ном од­лу­ком о ује­ди­ње­њу са Ср­би­јом као пр­вим ко­ра­ком у ства­ра­њу др­жав­не за­јед­ни­це ју­жно­сло­вен­ских на­ро­да.

Пи­ше: Еми­ло Ла­бу­до­вић

Ми­нуо је и оби­ље­жен већ ета­бли­ра­ним и до кра­ја по­ла­ри­зо­ва­ним и не­по­мир­љи­вим ста­во­ви­ма о ње­го­вом ка­рак­те­ру, до­ме­ти­ма и по­сле­ди­ца­ма. За јед­не то је још уви­јек и оста­ће не­по­би­тан из­раз во­ље та­да­шњих гра­ђа­на Цр­не Го­ре ко­ји су, по свим до­та­да­шњим по­пи­си­ма, убје­дљи­во би­ли срп­ске на­ци­о­нал­не про­ви­ни­јен­ци­је, и оства­ре­ње вје­ков­ног сна о ује­ди­ње­њу свих Ср­ба на Бал­ка­ну. За дру­ге, ово­вре­ме­не Цр­но­гор­це ко­ји су са се­бе стре­сли исто­риј­ски прах срп­ске хи­ља­ду­го­ди­шње па­ти­не, то је на­сил­нич­ки акт из­ве­ден под над­зо­ром срп­ских „оку­па­ци­о­них“ тру­па, а по хе­ге­мо­ни­стич­ким пре­тен­зи­ја­ма и пла­но­ви­ма срп­ске ди­на­стич­ке ку­ће, обје­ло­да­ње­ним још у „На­чер­та­ни­ју“ Или­је Га­ра­ша­ни­на.

Они се, ме­ђу­тим, не за­у­ста­вља­ју са­мо на тој ка­рак­те­ри­за­ци­ји Под­го­рич­ке скуп­шти­не већ иду и ко­рак да­ље, зах­ти­је­ва­ју­ћи да са­да­шња скуп­шти­на ста­ви ван сна­ге од­лу­ке он­да­шње, као да то ври­је­ме и исто­риј­ска де­ша­ва­ња ни­је­су већ учи­ни­ли. На пр­ви по­глед, ре­кло би се – ни­шта но­во. Ро­вов­ска бор­ба у ко­јој не­ма од­у­ста­ја­ња и у ко­јој је нај­ве­ћа и је­ди­на жр­тва исто­риј­ска исти­на. Али, ка­да се на овим про­сто­ри­ма уоп­ште и пи­са­ла та­ква исти­на? Ако игдје, ов­дје је у свом нај­пот­пу­ни­јем зна­че­њу де­мон­стри­ра­на она чу­ве­на мак­си­ма да „исто­ри­ју пи­шу по­бјед­ни­ци“.

Ду­бо­ко увје­рен да исто­ри­ју тре­ба оста­ви­ти исто­ри­ча­ри­ма и да „обу­ћар не би тре­ба­ло да су­ди да­ље од ци­пе­ла“, не мо­гу а да не при­ми­је­тим три, по мом ла­ич­ком су­ду, ве­о­ма бит­не чи­ње­ни­це ко­је су, ма­кар ко­ли­ко је ме­ни по­зна­то, оста­ле или не­до­вољ­но раз­ја­шње­не, или кри­во­тво­ре­не или не­по­зна­те ши­рој јав­но­сти. Око њих је ство­ре­на сво­је­вр­сна фа­ма ко­ја за­ма­гљу­је мно­го то­га и омо­гу­ћа­ва и по­зва­ни­ма и не­по­зва­ни­ма да ло­ве у мут­ном и на­во­де во­ду на сво­је во­де­ни­це. Пр­ва чи­ње­ни­ца се ти­че ло­ци­ра­ња иде­је ју­го­сло­вен­ства као ор­га­ни­за­ци­о­не и др­жа­во­твор­не фор­ме ис­кљу­чи­во у за­гре­бач­ко – бе­о­град­ске ин­те­лек­ту­ал­не кру­го­ве уочи са­мог Пр­вог свјет­ског ра­та. Али, по­зна­ти ру­ски офи­цир и вој­ни ата­ше при Кра­ље­ви­ни Цр­ној Го­ри, По­та­пов, у сво­јим ме­мо­а­ри­ма још 1912. го­ди­не, кри­ти­ку­ју­ћи је­дан од број­них ди­пло­мат­ских ис­па­да и скан­да­ла кра­љев­ске по­ро­ди­це, кон­ста­ту­је ка­ко ће то „озбиљ­но на­шко­ди­ти пла­ну за­пад­них са­ве­зни­ка (Ен­гле­ске и Фран­цу­ске, при­је свих) о ује­ди­ње­њу Цр­не Го­ре и Ср­би­је“! Да­кле, шест го­ди­на при­је Под­го­рич­ке скуп­шти­не и да­ле­ко при­је не­го што су ту иде­ју по­че­ли да ор­га­ни­за­ци­о­но и прав­но уоб­ли­ча­ва­ју у За­гре­бу и Бе­о­гра­ду. Дру­га не­до­вољ­но раз­ја­шње­на или, бо­ље ре­ћи, за­ка­му­фли­ра­на чи­ње­ни­ца од­но­си се на та­ко­зва­ни гу­би­так ме­ђу­на­род­но – прав­ног су­бјек­ти­ви­те­та Цр­не Го­ре при­ли­ком ује­ди­ње­ња са Ср­би­јом. Сви као да на­мјер­но пре­ви­ђа­ју чи­ње­ни­цу да је та­да и Ср­би­ја, ни­шта ма­ње ста­ра и ни­шта ка­сни­је ме­ђу­на­род­но при­зна­та др­жа­ва, пре­ста­ла да по­сто­ји као ме­ђу­на­род­но – прав­ни су­бјект! Јер но­во­ство­ре­ну Кра­ље­ви­ну ни­је­су тво­ри­ле прет­ход­не др­жа­ве већ нај­број­ни­ји на­ро­ди са тог пр­о­сто­ра – Ср­би, Хр­ва­ти и Сло­вен­ци, а та­да­шњи Цр­но­гор­ци и нај­ве­ћим ди­је­лом Ма­ке­дон­ци су се и из­ја­шња­ва­ли и се­бе до­жи­вља­ва­ли као дио срп­ског на­ро­да, укљу­чу­ју­ћи и Му­сли­ма­не за ко­је се сма­тра­ло да су, у нај­ве­ћем бро­ју, Ср­би му­ха­ме­дан­ске вје­ре. Вје­ро­ват­но је да би, мје­ре­но да­на­шњим стан­дар­ди­ма де­мо­кра­ти­је, ова­ква де­мо­граф­ска и на­ци­о­нал­на по­дје­ла мо­гла да пре­тр­пи озбиљ­не кри­ти­ке, али са ста­но­ви­шта то­га вре­ме­на та­квом се ста­њу и од­но­су те­шко шта мо­же при­го­во­ри­ти.

Е, упра­во та­кав од­нос пре­ма исто­ри­ји и ње­ним де­ша­ва­њи­ма и по­сле­ди­ца­ма, по прин­ци­пу да се мо­гу вред­но­ва­ти, али не и ми­је­ња­ти, чи­ни тре­ћу чи­ње­ни­цу вје­ро­ват­но нај­спор­ни­јом. За­хтјев да са­да­шња Скуп­шти­на Цр­не Го­ре по­ни­шти од­лу­ке Под­го­рич­ке скуп­шти­не не са­мо да је прав­но не­у­те­ме­љен већ пред­ста­вља озбиљ­ну мр­љу на ли­цу по­то­ма­ка. Ако би се та­кав нон­сенс увео као по­ли­тич­ка и за­ко­но­дав­на прак­са, по­ста­вља се пи­та­ње за­што он­да не по­ни­шти­ти и од­ред­бе Вер­сај­ског уго­во­ра, Сан­сте­фан­ског ми­ра, Јал­те, АВ­НОЈ –а, и све уна­зад и уне­до­глед до Ту­тан­ка­мо­на, Це­за­ра, Ати­ле и не знам до­кле? Тим при­је што је не­по­бит­на исто­риј­ска исти­на да су уче­сни­ци Под­го­рич­ке скуп­шти­не, ка­ко год да су би­ра­ни, а би­ра­ни су уз ма­ње сум­њи и пре­ва­ра од да­на­шњих по­сла­ни­ка, на тај скуп ишли с нај­ве­ћим оду­ше­вље­њем. Ишли су увје­ре­ни да ожи­во­тво­ру­ју сан сво­јих пра­дје­до­ва о жи­во­ту у за­јед­нич­кој, сло­бод­ној за­јед­ни­ци јед­но­род­ног на­ро­да, сан за ко­ји се ги­ну­ло још од Ко­со­ва, сан ко­јем је по­све­ће­на Мој­ко­вач­ка бит­ка и сва­ки до­та­да­шњи гроб и ле­лек ши­ром Цр­не Го­ре. На пи­та­ње „да ли је сло­бо­да умје­ла да пје­ва као што су су­жњи пје­ва­ли о њој“ мо­гло би се од­го­во­ри­ти ова­ко и она­ко, али не­по­бит­на је чи­ње­ни­ца да су на­ши дје­до­ви у то твр­до вје­ро­ва­ли и та­ко од­лу­чи­ли. Ту од­лу­ку не мо­же да оспо­ри ни Бо­жић­на по­бу­на, јер исто­ри­ја (осим у ко­му­ни­зму ста­љи­ни­стич­ког ти­па) не пам­ти пу­но слу­ча­је­ва гдје су се та­ко ва­жне од­лу­ке до­но­си­ле јед­но­гла­сно. У сва­ком слу­ча­ју, та­да­шња ве­ћи­на би­ла је мно­го убје­дљи­ви­ја од оне не­дав­не, ре­фе­рен­дум­ске, ка­да је Цр­на Го­ра сте­кла ап­со­лут­ну др­жав­ну не­за­ви­сност.

У Би­бли­ји је за­пи­са­на Хри­сто­ва по­ру­ка „не су­ди да ти не бу­де су­ђе­но“ па би и за­го­вор­ни­ци иде­је о по­ни­шта­ва­њу од­лу­ка Под­го­рич­ке скуп­шти­не мо­ра­ли да има­ју на уму чи­ње­ни­цу да ће и њи­хо­во про­ћи и да ће и њи­хо­ви уну­ци др­жа­ти под лу­пом мно­ге од њи­хо­вих да­на­шњих од­лу­ка.

И ви­ше сам не­го уби­је­ђен да мно­ге од њих не­ће из­др­жа­ти про­бу вре­ме­на. Ре­кох да ов­дје исто­ри­ју ва­зда пи­шу по­бјед­ни­ци, али има и она па­ра­лел­на исто­ри­ја ко­ју пи­ше на­род­но пам­ће­ње. Ова се пр­ва мо­же ис­пра­вља­ти, до­пи­си­ва­ти, кри­во­тво­ри­ти, али је за­то ова дру­га не­по­пра­вљи­ва. И те­шко оно­ме ко­га она осу­ди. Уоста­лом, сје­ти­те се Ву­ка Бран­ко­ви­ћа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: