• Поглед

Севим Дагделен: Нема пријема у ЕУ док се не одрекнете Русије и Космета

1 min read

10 година ‎ Новости

Свако ко размишља о могућности придруживања Србије ЕУ мора да има на уму да ће Србија бити приморана да испуни два основна предуслова: да призна једнострано проглашење независности тзв. Косова и пресече пријатељске везе са Русијом.

У најмању руку, ово је онако како немачка коалиција ЦДУ/ЦСУ и СПД третира ово питање. Иако су истакли да ови предуслови, наравно, нису део писаних критеријума из Копенхагена за приступање ЕУ, они жестоко позивају на „добросуседске односе“ са oдметнутом покрајином, као и на увођење санкција Русији, када се говори о приближавању Србије са ЕУ и хармонизацији са њом. Међутим, испуњавање ова два предуслова жестоко би потресло демократски суверенитет Србије.

Притисак немачке спољне политике да Србија испуни ова два услова повратак је политици према Балкану из 19. века, с том разликом што овај пут Вашингтон и Берлин желе више од смањивања руског утицаја у региону. Ово је такође, чини се, и разлог критике Берлина упућене конзервативној македонској влади због злоупотребе основних права, али није било воље да се наметну политичке санкције, а камоли да се предузму кораци да се кривично гони америчка обавештајна агенција НСА јер је неовлашћеним прислушкивањем више милиона пута прекршила основне немачке законе. Очигледно да македонска влада не показује довољно поштовања према Вашингтону и Берлину. Очигледно да одлука да се дозволи Русији да изгради „Турски ток“ и кроз Македонију није дочекана са слављем у осталим НАТО престоницама.

Када је реч о Космету, геополитичка ситуација је сигурно један од главних разлога зашто се владе највећих земаља ЕУ углавном устежу да критикују ситуацију на КиМ, па чак ни злочине тзв. ОВК. Напротив. Свако ко се усуди да подигне глас против терориста из ОВК бива проглашен за српског националисту.

То је и разумљиво када се узме у обзир ситуација у погледу политике моћи, с обзиром на то да је ОВК у суштини деловала као копнена подршка НАТО, док је бомбардовао Југославију. Осим тога, нико не зна када би поново могли бити од користи у Македонији, Црној Гори или у Прешевској долини у Србији. Не треба бити песимиста да бисте схватили да ће левичарска влада у Грчкој, која блиско сарађује са Русијом, такође бити у опасности да постане мета албанских националиста.

Недавно сам покушала да питам у немачком Бундестагу моје колеге посланике из ЦДУ/ЦСУ, СПД и Зелених, и у Савезној влади, какву поуку су извукли из признања бившег канцелара Герхарда Шредера, који је рекао да је НАТО напад на Југославију био јасно кршење међународног права. Мртва тишина је све што сам добила од одговора.

Савезна влада одбија да призна да је и Немачка делимично крива за агресију 1999, али зато сада покушавају да натерају српску владу да прекрши међународно право како би се прикључила ЕУ. Ако немачка спољна политика жели да се базира на равнотежи и сарадњи на равноправним основама, онда ће морати да буду направљене неке промене у политици која се тренутно спроводи на Балкану.

Осврћући се на спољну политику немачке Савезне владе, испада да су нови сукоби на Балкану неизбежан резултат позиционирања Берлина, или чак његове провокације. Ситуација на КиМ драматично ескалира, иако је НАТО тамо стациониран 16 година. Космет је сиромашна кућа Европе, упркос милијардама западне помоћи. Очекивано трајање живота је седам година краће него у остатку Балкана, а незапосленост младих је чак 60 одсто. Корупција и неперспективност су довели до тога да хиљаде Косовара избегну у Немачку. Немачка хуманитарна организација „Про азил“ извештава да су мањине прогоњене на КиМ, док велика коалиција у Берлину жели да прогласи Косово сигурном државом. Ова социјална беда, без наде за бољу будућност, такође је плодно тло за бујање албанског национализма, који обећава спас након уједињења свих Албанаца у једну државу, и подстиче их да се супротставе другим националностима на Балкану.

У исто време, вехабијски организације, под заштитом Саудијске Арабије, а које финансира Запад, направили су од Космета и његових 300 исламистичких бораци најзаступљенију европску нацију у Ираку и Сирији. А у међувремену, ни наговештај критике косовских власти се не чује из НАТО или ЕУ. Изгледа да имају претерано јак интерес да користе Космет као средство, адут, за вршење притиска на суседне регионе.

Нема будућности за деструктивне облике капитализма који третира своју периферију као колоније у дужничком ропству, као што се сада дешава у Грчкој. Као што је историја недвосмислено показала, распродаја јавних предузећа и индустрије кроз приватизацију није погодан метод за побољшање животног стандарда људи било где, па ни на Балкану. Једини начин да се изборите за бољи живот у овој бици за демократски суверенитет у 21. веку јесте борба за социјална права, а против олигархија, приватизације и национализма. Надам се да ће српски народ, ако се ово питање постави пред њих, следити пример грчког и бранити свој демократски суверенитет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: