Шести дан Белдокс фестивала: Стварни људи – стварна места
1 min read
илустрација: depositphoto/ maxxyustas
Јуче је на програму Белдокс фестивала премијерно приказан филм из српске такмичарске селекције „Припадност“ редитељке Тее Лукач, као и филм Светлане Цемин „Отац Арсеније“ у оквиру сегмента Специјалне пројекције.
Филм говори о периоду пре, током и након Другог светског рата у Војводини, који ставља на тест донедавне комшије и открива најгоре и најбоље у људима.
Теа Лукач, ауторка, о филму каже: „Филм је сведен на два елемента – простор дешавања и сведочанства, размишљање о колективном и индивидуалном и различитим врстама припадности. Саговорници су представљени кроз слике из њихове приватне архиве, док су сама сведочанства, причана у првом лицу попут исповести, део једне веће слагалице колективног искуства. Простор као траг, неми сведок, је визуелна окосница филма. Одупирући се немилосрдном зубу времена његово стање говори више од речи о крхкости људског постојања. О жељи да потиснемо, заборавимо, сакријемо али и сачувамо, обновимо, залечимо“.
„Отац Арсеније“ Светлане Цемин приказан је у селекцији Специјалне пројекције. Филм доноси портрет оца Арсенија, некада Београђанина, култне личности из 80-их, који данас ради на обнови и стварању духовног и културног центра, који је почетком 19. века био потпуно уништен од стране Турака.
О данима проведеним са оцем Арсенијем и снимању, Светлана Цемин је изјавила: „С обзиром да смо се Отац Арсеније и ја познавали из давне прошлости, пре него што је он постао игуман, он је с лакоћом прихватио идеју о нашој сарадњи и тако се спонтано кренуло у реализацију овог филма, прво на Менхетну а затим у манастиру Рибница. Животна прича оца Арсенија је фасцинантна сама по себи, и тражио се одговор о томе како је дошло до преображења једног урбаног авангардног уметника у високог духовника. Комплексност његове личности се оцртава, између осталог, кроз све те његове креативне делатности које су свакодневно уплетене у монашко окружење“.
Северномакедонски филм „Конзумирати савремено“ приказан је у оквиру селекције „Поветарац“ на тераси Арт биоскопа Коларац. Ово остварење прати главну јунакињу Сунчицу и њене пензионисане пријатеље који уживају у културним понудама Скопља и бесплатним погодностима које она нуде.
О свом филму редитељка Ана Алексовска је рекла: „Желели смо да покажемо другу страну медаље, да укажемо на то да протагонисти нашег филма и те како разумеју уметност и културу и да не посећују такве догађаје само због хране и да им брже прође време, као што о њима влада мишљење. То је први утисак и најлакше је окарактерисати их тако, али до праве истине човек дође тек кад прође мало времена, када размисли, истражи и кад има отворено срце да емпатски посматра свет. Није све равно, све има свој тродимензионални облик. Људи у филму имају исконску потребу да припадају друштву. Друштво у Македонији је изгубило емпатију, елита је порасла, ми морамо да се отворимо да размишљамо шта је то што ти људи носе у себи, ти исти људи које ми на први поглед одбацујемо, а не треба тако. Све има дубину. Уметност може да допре до свих људи, само треба да отворимо срце и отворимо се да то и видимо.“
