Sećaš li se, lepi Dositeju moj

Piše: Ranko Pivljanin

A koje budale su smislile da na testu iz male mature stave fotografiju Dositeja Obradovića kod žive Kije Kockar ? Pa se sad išćuđavaju što su maturanti srpskog prosvetitelja mešali sa Kolumbom,Vaskom de Gamom,Julijem Cezarom, Jovanom Cvijićem, Teodorom Ruzveltom, Lujom 14…

A da su za primer uzeli pomenutu pobednicu „Zadruge“, učinak bi bio stopostotan, osim ako bi neka nepažljiva adolescentkinja upisala Tijanu Ajfon ili Sandru Afriku. Sa Cecama, Sekama, Karleušama nema šanse da bi je pomešale, jer je tu gradivo toliko utvrđeno da se ni slučajna greška ne bi mogla omaći. Ispada da su oni autori udžbenika koji su za gramatičke primere stavljali novokomponovane stihove („Sećaš li se, lepi grome moj“- sećam, kako se ne bih sećao) znali šta rade a mi ih nepravedno razapinjali i glumili jezičko i moralno čistunstvo. Ljudi su samo išli ukorak s vremenom i izlazili u susret vladajućem ukusu, vrednostima i društvenim stremljenjima, sažetimu rimejk svetog trojstva devedesetih godina – koka-kola, marlboro, suzuki…!

U stvari, treba da budemo ponosni što su nam deca Dositeja Obradovića mešala sa ovim ljudima a ne sa, primera radi, Dačićem, Vučićem, Šešeljom, Mrkonjićem, Rističevićem, Vesićem ili, pak, sa Kristijanom Golubovićem, Zmajem od Šipova, Acom Lukasom i sličnim veličinama. Moglo bi se reći, vidan napredak u našem obrazovnom sistemu. Bravo za nastavni kadar! Tri puta ura za ministarstvo prosvete! Svaka čast mladosti naša! Duboki naklon roditeljima koji su svoje naslednike znali usmeriti ka pravim vrednostima i istinskim idolima! Kapa dole, televiziji i štampi koja sve te zvezde temeljno promovišu! Ima nade! Ima nade?

E, pa nema nade! Nema, zato što se oni među našom omladinom, zbog kojih anonimni i nešerovani Dositej nije džaba krečio po zemlji Srbiji i koji bi ga sigurno prepoznali, spremaju da iz te Srbije zapale glavom bez obzira. Bar tako kaže istraživanje „Migracije studenata“ koje je na reprezentativnom uzorku od 11.000 studenata državnih i privatnih visokoškolskih ustanova u Srbiji sproveo Kabinet ministarke zadužene za demografiju i populacionu politiku Slavice Đukić Dejanović. Prema ovom istraživanju trećina studenata planira da po završetku školovanja ode u inostranstvo, pedeset odsto nema nameru da se ikad vrati, a četvrtina onih studenata koji bi da odu već rešena u odluci da to i učini, bez obzira na mere koje bi preduzela država u nameri da ih zadrži u Srbiji. Na pitanje „šta bi trebalo da se dogodi u Srbiji, a da ne odete“, jedna četvrtina koji planiraju da odu kaže da nema nijedne mere koja može da ih zadrži, što je naročito razočaralo ministarku Dejanović.

Kasno ste se potresli, gospođo ministarka. Možda je i postojala jedna mera da ti mladi i pametni ljudi ostanu a ona je podrazumevala nemoguću misiju da negde zauvek izvezemo upravo vas koji tri decenije ništa drugo i ne radite nego „donosite mere“ ali po krojnom araku sopstvenih interesa, ambicija i kalkulacija. Nisu samo tri hiljade evra u Nemačkoj, pet u Norveškoj i deset hiljada dolara u SAD onaj presudni faktor za ovaj pogubni egzodus mladih Srbalja. Oterala ih je negativna selekcija i realnost u kojoj im o sudbini odlučuju upravo loši đaci i izvesnost da njihova tužna stvarnost bude i perspektiva njihove dece. Oterala ih je partijsko – klijentelističko zločinačko udruženje koje ovde kvari i mrcvari tuđu decu zajedno sa njihovim roditeljima, a svoju „pati po mračnim konzulatima“, što bi rekao Đorđe Balašević.

I na kraju, lako ćemo mi za Dositeja ili onog hromog Vuka. Jezik smo ionako „esemesovali“ i „izvajberisali“ do onomatopeje i neprepoznatljivosti pa zašto bi prepoznavali i rodonačelnike naše pismenosti.

Problem je što je među onima koji će zauvek napustiti ovaj raj u kome plata samo što nije petsto evra, više od 30 odsto studenata iz oblasti medicinskih nauka. Lečiće nas oni koji ne razlikuju Epidaurus od epidurala.

Izvor: Iskra