Сећање на Велимира Бату Живојиновића

Најчешће помињана реч у реаговањима поводом смрти Велимира Бате Живојиновића била је – легенда. Тај појам заиста најбоље обухвата готово невероватно богату каријеру глумца који је био симбол једног (бољег) времена и једне велике кинематографије.

И поштован и вољен Бата, како су га сви присно звали, постигао је, наизглед лежерно, и кванитет и квалитет. Одиграо је око 300 улога на филму и телевизији, највише у целој бившој Југославији, а притом у најразноврснијим жанровима. Партизански филмови и социјалне драме, црни талас и комедије – све му је „лежало“. Пленио је природношћу и специфичним шармом, често остављајући утисак да на екрану није глумац него аутентична личност.

Био је мега звезда у Кини, где су га милијарде гледале у филму „Валтер брани Сарајево“ (редитеља Хајрудина Крвавца из 1972.), али и вишеструки учесник фестивала у Кану (са седам филмова међу којима су “Скупљачи перја” 1967, “Групни портрет с дамом” 1977, “Посебан третман 1980.), добитник три Златне арене у Пули и низа других награда на домаћим и страним фестивалима.

Рођен је 5. јуна 1933. у селу Кораћица подно Космаја, у близини Београда. Са светом глуме упознао се као петнаестогодишњак, у Академском позоришту „Бранко Крсмановић“ радећи као сценски радник и повремено статиста, на позив редитељке Соје Јовановић.

Похађао је средње глумачке школе у Нишу и у Новом Саду. На Позоришну академију у Београду уписао се из трећег покушаја , 1954. године, а већ 1955. дебитовао је у филму „Песма са Кумбаре“ Радоша Новаковића.

Театар је био његова велика љубав и почетак каријере обележио му је ангажман у Београдском драмском позоришту (тада под називом Савремено позориште).

Као прву значајнију улогу на филму сам је наводио лик Дуја у „Влаку без возног реда“ (1959.) Вељка Булајића, који се касније присећао како је млади глумац после аудиције истог дана добио уговор.

Био је то почетак плодне сарадње. Са Булајићем је Бата снимио, између осталих, чувене ратне спектакле “Козара” (1962.) и „Битка на Неретви“ (1969.), који је био номинован за Оскара за најбољи страни филм.

Паралелно је играо у неким од бисера седме уметности “Човек из храстове шуме” Миће Поповића (1964.), “Три” Александра Саше Петровића (1965.), “Бреза” Анте Бабаје (1967.)…

Импресивна је листа његових антологијских главних улога и подједнако ефектних епизода. Неки ће као омиљени филм са Батом наводити “Мост” (Хајрудин Крвавац, 1969.) или “Трен” (Столе Јанковић, 1978.), неки “Доротеја” (Здравко Велимировић, 1981.) или “Балкан експрес” (Бранко Балетић, 1983.)…

Немогуће је у једном тексту навести цео распон глумачких креација које је маестрално остваривао, али узмимо као пример само једну годину – 1972. током које је био изванредно упечатљив и као Коровјев у субверзивном “Мајстору и Маргарити” Саше Петровића и као Булиџа у ТВ серији “Грађани села Луга”, као Ратко у драми “И бог створи кафанску певачицу” Јована Живановића и Шинтер у “Траговима црне девојке” Здравка Рандића, а притом је то година у којој је постао Валтер.

Уследио је период најшире популарности, уз партизанске филмове и низ ликова шармантних акционих хероја (попут Вука у “Партизанској ескадрили” Хајрудина Крвавца из 1979.), са којима га је поистоветила армија обожавалаца, мада ти филмови чине само мањи део његовог импозантног опуса.

Уз старије редитеље из свих екс-ју република, Бату је “присвојила” и надолазећа прашка школа, о чему сведочи ефектна рола Каубоја у филму Горана Паскаљевића “Пас који је волео возове” (1977.).

Како за велике глумце нема малих улога, тако нам је и Бата подарио незаборавну комичну епизоду “заводника” у само неколико минута филма “У раљама живота” Рајка Грлића (1984.).

Играо је и у великом броју лаких комедија (као што су “Жикина династија” Зорана Чалића и “Хајде да се волимо” Александра Ђорђевића), које су током 80-их пуниле биоскопе “од Вардара па до Триглава”.

Тужни распад тог простора почетком 90-их његова глумачка харизма је преживела и Бата је наставио да снима са новом генерацијом аутора. Врхунац тог периода свакако је лик Гвоздена у филму “Лепа села лепо горе” Срђана Драгојевића (1996.)

У исто време све чешће је играо у ТВ серијама, остављајући и у њима посебан печат – као Мацола у “Бољем животу” или Аранђел у “Срећним људима”, чије репризе и данас прати бројна публика.

Последњу улогу на великом екрану остварио је као деда Животије у филму “Лед” Јелене Бајић Јочић из 2012. године.

Нема колеге, редитеља или глумца који не истиче врхунски професионализам Бате Живојиновића, а истовремено његову људску величину. Никада није хтео каскадере, сам је радио и најтеже сцене, помагао саветима, а умео је и да направи “зврчку” на сету како би опустио атмосферу.

Приватно непосредан, срдачан и скроман, није се понашао као звезда и цео живот је провео са једном женом, својом љубљеном супругом Лулом, која му је била подршка и у тешкој болести последњих неколико година.

Био је међу оснивачима, а једно време и председник Удружења филмских глумаца. Један је од оснивача Филмског фестивала у Сопоту.

У младости је тренирао фудбал у “Црвеној звезди”, а касније био члан Скупштине тог клуба.

У зрелим годинама “ушао” је у политику, био је посланик Социјалистичке партије Србије у Народној скупштини, а 2002. године чак и кандидат те странке на председничким изборима у Србији.

Као што је тешко побројати све његове улоге, тако је тешко навести и све награде које је добијао почев од 1963. године и Сребрене арене у Пули (за улоге у филмовима “Козара” и “Др”) до пре само неколико месеци када му је 44. Фест доделио Београдског победника за изузетан допринос филмској уметности.

Уз већ поменуте три Златне арене у Пули, четири пута је добио Гран при Глумачких сусрета у Нишу и два пута награду “Цар Константин” на истом фестивалу, а награђиван је и на фестивалима у Италији, Русији, Украјини, Бугарској.

У Нишу је добио и награду за животно дело „Славица“ (која је затим понела име “Павле Вујисић”). Међународни фестивал словенског и православног филма Златни витез такође му је доделио награду за животно дело, а Фестивал европског филма на Палићу награду “Александар Лифка” за укупан допринос европској кинематографији.

Југословенска кинотека доделила му је своје највише признање Златни печат за изузетан допринос развоју филмске уметности.

Добијао је и друштвена признања – у бившој држави Октобарску и Седмојулску награду, а прошле године одликован је Златном медаљом за изузетне заслуге и резултате у културним делатностима.

Глумац непресушног талента и енергије обележио је читаву епоху српског и југословенског филма, деценијама је доминирао великим и малим екранима као тумач карактерних улога, као врхунски комичар или непобедиви ратни херој. Оставио је неизбрисив траг у срцима милиона гледалаца, а сигурно је да ће у његовим филмовима уживати још многе будуће генерације.

Зорица Димитријевић, Југословенска кинотека