Sasvim neobično običan susret sa vladikom Atanasijem
Piše: Zorana Durković
Neke ljude vidimo umom a neke srcem. Kada je srcem onda se ne greši.
Meni je Gospod dao da vladiku Atanasija upoznam srcem. Oni koji su ga poznavali umom često nisu razumeli otkud u meni tolika ljubav prema “strogom” i često “grubom” vladici.
Prvi i jedini put smo se sreli u Pensilvaniji u godini proglašenja nezavisnosti Kosova, dakle bolne 2008.
Pohitala sam u manastir sv. Tihona kad sam čula da dolazi.
Stigla sam pre njega i uvidela da je iguman manastira odsutan zbog nekog hitnog posla. Tog dana samo je monah zadužen za primanje gostiju bio tu. On i ja – Srpkinja usred pensilvanijske nedođije…
Dolazi vladika Atanasije, sa vladikom Maksimom, dovozi ih otac Đokan – tada starešina crkve Svetog Save u Njujorku.
Tražim blagoslov i poželim im dobrodošlicu. Ovaj je manastir moja druga kuća – tu je moj duhovnik a tu su utkane i molitve svetog vladike Nikolaja Velimirovića, tu su freske i ikone pisane rukom oca Arsenija (tada Aleksanda). Radosna sam što se baš tu srećem sa jednim srpskim episkopom. Nisam o tome ni sanjala.
Uz blagoslov, odmah dobijem i prek pogled i gromoglasno: “Ajde, ajde beži tamo” i otrča vladika uzbrdo do crkve. Jedva ga sustižu ovi mlađi iz pratnje.
Mene niko nikada nije tako u životu “mršnuo” i da je to uradio bilo ko drugi , ja bih se na peti okrenula i zaboravila da ta osoba postoji. Međutim sada ne, naprotiv trčim za vladikom i pritom uopšte sebi ne ličim na kučence. Nešto me prosto kao magnet vuče ka njemu a u duši radosni mir.
Posle crkve upute se svi u omanji muzej svetog Nikolaja Žičkog. Pratim ih u stopu . Vladika Atanasije kao dete posmatra eksponate zastaje saginje se , proučava …
Po izlasku opet priđem i kažem da šaljem priloge Radiju Svetigora i sad pravim intervjue u vezi otcepljenja Kosova i volela bih da mi kaže par reči.
Opet dobih namrgođen pogled i “Ma rekoh li ti ‘ajd bež tamo”!
Moja ponosna dinarska narav, ni mnogo manju grubost nikad nije izdržala! Sada ništa! Baš ništa, ne reaguje – kao da se neko dete breca na mene. Taj je osećaj! I dalje trčkam za vladikom.
Domaćin nas zove u gostoprimnicu. Ja sedam van trapeze u ćošak. Gosti su za trapezom. Gladna sam, nije da nisam ali ne usuđujem se da sednem sa vladikom i njegovom pratnjom za sto.
Njemu to ne promiče i u jednom momentu kaže monahu do sebe “Daj joj ovu bananu”. Ne zove me za sto a sam gest liči na podcenjivački bacanje mrva nekom bedniku. Ne meni, ne tada, ne od vladike Atanasija.
Pojedem bananu blagodarna i osećam zapravo ljubav i brigu.
Sledeći manastir u koji vladika ide je grčki manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Otac Đokan predlaže: “ Znaš šta, vozi ga ti, možda ti i da intervju”. To bi već bilo previše za mene – sama sa “ratobornim”
vladikom za volanom, pa da se unervozim … neka hvala, to jeste ponuda koja se ne odbija lako, ali ipak znam svoje mogućnosti …
Par reči o manastiru Pokrova Presvete Bogorodice:
To je jedan od šesnaest manastira koje je milošću Božijom i molitvama starca Josifa podigao starac Efrem širom Amerike i Kanade. Igumanija mati Olimpijada – anđeoskog lika i smirenja i otac Mark – sveštenik su oličenje i pojam vere i duhovnosti kakvi se ne sreću često.
Kod oca Marka su dolazili iz daleka na ispovest i po pomoć i savet. Izuzetan duhovnik, gorostasni Teksašanin koga je dotakao Sveti Duh i priveo ga pravoslavnoj veri.
Prilaze kolima da dočekaju vladiku Atanasija i tada prisustvujem jednoj od najimpresivnijih scena koju sam ikada videla. Otac Mark i mati Olimpijada traže blagoslov, saginju se u pojasu i sa vladikom tako idu do Crkve. Ruke ukrštene na grudima, pognuti i u tišini koračaju…
Iza njih monahinje, takođe pognute sa rukama na grudima koračaju, ustvari trče jer našeg vladiku nije lako stići.
Uz stazu špalir vernika, pognuti u tišini stoje.
Vladika ubrzava korak pred crkvom, ulazi žustrim korakom i počinje na grčkom da peva pesmu – zahvalnicu Bogorodici. To su trenuci kad srce preskače zemaljski prag i kad se sva pitanja ukidaju – ostaje samo Vera, Ljubav i Nada!
Po izlasku iz crkve, saginje se, miluje dečicu i osmehuje im se. Lice kakvo ja tog dana do tada ne videh…
Posle crkve odoše svi na posluženje, ja se već sasvim izgubljene nade opet žalim ocu Đokanu – ostadoh ja bez intervjua …Otac šta će, sleže ramenima …
Dan se stišava, vreme da se krene, ja ne odustajem čekam i ne odlazim…
Na kraju posete idemo opet u crkvu i na izlazu prolazi vladika kraj mene i sasvim brzo promrlja:
“ ‘ajde imaš pravo na tri pitanja” , ne zastaje a ja ne častim časa, trčkam za njim
“Šta bi nam Sveti Sava sad mislio o nama i šta bi nam rekao”?
“Ne znam, ne znam ajde dalje”!
“Hoće li Srbi izgubiti identitet ako sada izgube Kosovo?”
“Neće , neće”
“Šta bi car Lazar rekao Srbima danas”?
“Ne znam , ne znam”
“Eto gotovo, imala si prava na tri pitanja. Kako sam prošao?”
Otkravio se vladika, pa se i ja okuražila:
“Dovoljan dva” kažem
“Kako odgovorio sam na sva pitanja?”
“Niste na dva”.
“Kako nisam imam prava da ne znam , gotovo ajde beži, imala si prava na tri pitanja. Nemoj sad da te izudaram”.
“Sad ja imam prava na još dva pitanja nastavljam ja sad već ohrabrena njegovim dobrim raspoloženjem …”
“Sveti Sava bi nam rekao – Jevanđelje u ruke! “ prozbori u trku
“A car Lazar bi rekao – ne treba nama carstvo zemaljsko nego carstvo Nebesko. I ne dosađuj biše ‘ajd beži “.
Ja ne odustajem više tako lako, trčkam za njim i nastavljam:
“Jesmo li mi odgovorni za ovo što nam se dešava sa Kosovim”?
“Jesmo nego šta smo sto posto smo odrovorni! Mi i samo mi!”
“Hoćemo li se mi odreći Kosova?”
“Nećemo, nećemo”
“Treba li se sad boriti svim sredstvima pa i oružijem?”
“E pa sad za oružanu je malo kasno.”
“Kad će Kosovo ponovo biti naše?”
“Kad sveti vladika Nikolaj izmoli Gospoda”
“ Vladiko, nije danas lako biti Srbin u svetu.”
“Nije lako biti Srbin sada bilo gde a pre sve nije lako biti čovek Ajd sad beži!
Vidim ja nema vajde biše da ga jurim, uzeh blagoslov blagodarna i na ovome što dobih a najblagodarnija na samom susretu.
Posle nekog vremena, odem ja kod oca Marka i u razgovoru ga pitam:
“Oče kako to da je naš vladika Atanasije toliko poštovan kod vas u Grčkoj crkvi”?
Otac Mark se prosto trže, pogleda me začuđeno i reče” Poštujemo? Pa on je živi svetac! On je čist kao suza”
Zahvalna Gospodu što mi je dao dar da vladiku Atanasija upoznam srcem i da prepoznam tu ogromnu ljubav i meko srce koje se krilo iza zavese strogosti i grubih reči.
Carstvo ti Nebesko vladiko dragi!
Ostajem u nadi da će se svi oni koji su se srcem upoznali ponovo sresti.
Put je trnovit ali radost je večna!
Pročitajte JOŠ:
