Сан о Каштелима
1 min read
Тја, имам нешто преко четири банке, никад нисам био у Далмацији, а годинама сањам о тамошњим Каштелима и о 1244 острва (да није било Резулуције УН бр. 1244 о Косову, не бих ни запамтио колико тачно Хрватска има острва. Од 1999, ето, знам…).
Вјерујем да би могло да звучи чудно како неко ко је рођен MXCLXX никад није био у Далмацији?
Приморци не љетују. То је.
Био сам у Дубровнику, боме, али Дубровник није Далмација, и у сусједству је с Боком Которском, па се некад тамо ишло на кафу. Даље од Дубровника моја нога није крочила.
С времена на вријеме скокнем с Google Earthа, чисто да ме жеља мине, до Сплита, и оближњих Каштела. У кући с времена на вријеме вижбан сплићански, и сањан дан ка` ћу видит Каштеле. Скидам капу Далматинцима чим их уловим на ХРТ-у, јер не јебу системе и сви до једнога у Загребу причају икавски. Бог тог језика (пустимо кодификације), Миљенко Смоје, хуманист и хуморист, зацементирао је икавицу у дјелима „Наше мало мисто“, „Вело мисто“, и с разлогом добио улицу у Сплиту. „Мисто без мора није за јудско живјење. Ен ти свако мисто ди се не мош њанци попишат у море“, каже добри Смоје…
Имаће томе и 10-ак година како сам у Котору гледао репортажу у којој је новинарски брачни пар из Сплита, на моторциклу, одлучио да обиђе Медитеран и цијелог га прикаже гледаоцима. Кренули су супротно казаљки на сату: Хрватска, Словенија, Италија, Француска…
