Само једна промена у нашим очима показује да ли нам је памћење прецизно

Иако смо често уверени да нешто памтимо тачно и јасно, истраживања показују да људска сећања нису непогрешива. Напротив, склони смо да стварамо такозвана „лажна сећања“, у којима мењамо детаље стварних догађаја или смо чак уверени да памтимо нешто што се никада није ни догодило.

Примери може бити уверење да смо нешто обавили (попут закључавања врата), иако у стварности то нисмо учинили, или да смо одређени догађај доживели на одређени начин који не одговара стварности.

Ипак, наука све више напредује у покушају да разуме како функционише људска меморија и како се може објективно проценити њена тачност, а откривено је да ширење зеница може бити показатељ не само да ли нам је одређена информација позната, већ и колико тачно смо је запамтили.

Још седамдесетих година уочено је да се зенице људи шире када виде нешто што им је познато. Овај феномен је назван „ефекат старе/нове зенице“, а потврђен је у бројним експериментима. Међутим, оно што је остало недовољно истражено јесте да ли ширење зеница указује и на дубину или квалитет сећања – другим речима, да ли очи могу да нам покажу да ли се неко само сећа нечега површно или има јасно, конкретно сећање са детаљима.

У жељи да одговоре на то питање, научници су спровели експеримент у којем су учеснцици морали да науче 80 необичних речи, које су им приказиване у различитим позицијама на екрану. Након фазе учења, учесницима је представљена нова серија речи – неке које су већ видели и неке потпуно нове. Њихов задатак био је да наведу које речи препознају и да се сете тачног положаја у ком су те речи првобитно биле приказане.

Док су обављали овај задатак, праћена је величина њихових зеница. Анализа је показала јасну везу: Зенице су се шириле у тренутку када је испитаник препознао реч коју је већ видео. Још занимљивији налаз био је да је ширење зеница било знатно израженије када је особа успела да се сети и пратећих детаља (у овом случају, тачне локације речи). То указује да зенице не реагују само на осећај познатог, већ и на дубину меморије и степен сигурности у оно што памтимо.

Научници верују да је механизам који стоји иза овог феномена повезан са деловима мозга одговорним за концентрацију и обраду важних информација. Ова веза између визуелне реакције и менталне активности отвара потенцијалне примене у различитим областима, преноси „Дејли мејл“.

На пример, праћење ширења зеница могло би да помогне у процени когнитивних способности код пацијената са оштећењима меморије, деменцијом или другим неуролошким стањима. У правном систему, могло би да понуди додатни алат за процену поузданости сведочења, посебно у случајевима где се аутентичност сећања доводи у питање.

РТ Балкан