Samo jedna promena u našim očima pokazuje da li nam je pamćenje precizno

Iako smo često uvereni da nešto pamtimo tačno i jasno, istraživanja pokazuju da ljudska sećanja nisu nepogrešiva. Naprotiv, skloni smo da stvaramo takozvana „lažna sećanja“, u kojima menjamo detalje stvarnih događaja ili smo čak uvereni da pamtimo nešto što se nikada nije ni dogodilo.

Primeri može biti uverenje da smo nešto obavili (poput zaključavanja vrata), iako u stvarnosti to nismo učinili, ili da smo određeni događaj doživeli na određeni način koji ne odgovara stvarnosti.

Ipak, nauka sve više napreduje u pokušaju da razume kako funkcioniše ljudska memorija i kako se može objektivno proceniti njena tačnost, a otkriveno je da širenje zenica može biti pokazatelj ne samo da li nam je određena informacija poznata, već i koliko tačno smo je zapamtili.

Još sedamdesetih godina uočeno je da se zenice ljudi šire kada vide nešto što im je poznato. Ovaj fenomen je nazvan „efekat stare/nove zenice“, a potvrđen je u brojnim eksperimentima. Međutim, ono što je ostalo nedovoljno istraženo jeste da li širenje zenica ukazuje i na dubinu ili kvalitet sećanja – drugim rečima, da li oči mogu da nam pokažu da li se neko samo seća nečega površno ili ima jasno, konkretno sećanje sa detaljima.

U želji da odgovore na to pitanje, naučnici su sproveli eksperiment u kojem su učesncici morali da nauče 80 neobičnih reči, koje su im prikazivane u različitim pozicijama na ekranu. Nakon faze učenja, učesnicima je predstavljena nova serija reči – neke koje su već videli i neke potpuno nove. Njihov zadatak bio je da navedu koje reči prepoznaju i da se sete tačnog položaja u kom su te reči prvobitno bile prikazane.

Dok su obavljali ovaj zadatak, praćena je veličina njihovih zenica. Analiza je pokazala jasnu vezu: Zenice su se širile u trenutku kada je ispitanik prepoznao reč koju je već video. Još zanimljiviji nalaz bio je da je širenje zenica bilo znatno izraženije kada je osoba uspela da se seti i pratećih detalja (u ovom slučaju, tačne lokacije reči). To ukazuje da zenice ne reaguju samo na osećaj poznatog, već i na dubinu memorije i stepen sigurnosti u ono što pamtimo.

Naučnici veruju da je mehanizam koji stoji iza ovog fenomena povezan sa delovima mozga odgovornim za koncentraciju i obradu važnih informacija. Ova veza između vizuelne reakcije i mentalne aktivnosti otvara potencijalne primene u različitim oblastima, prenosi „Dejli mejl“.

Na primer, praćenje širenja zenica moglo bi da pomogne u proceni kognitivnih sposobnosti kod pacijenata sa oštećenjima memorije, demencijom ili drugim neurološkim stanjima. U pravnom sistemu, moglo bi da ponudi dodatni alat za procenu pouzdanosti svedočenja, posebno u slučajevima gde se autentičnost sećanja dovodi u pitanje.

RT Balkan