Само да није српска…

Пише: Желидраг Никчевић

Поводом Тринаестојулске награде и хистеричне „одбране црногорске културне самобитности од српске агресије“, одлучио сам да направим мали експеримент. Дакле овако:

***                         По самој природи ствари, сваки стваралац највиших културних вриједности (ако је истински талентован и свјестан своје снаге) тежи да производи његовог стваралаштва постану доступни и да их цијени што већи број истинских познавалаца. А сваки прави познавалац („потрошач“) таквих културних вриједности највишег реда, заузврат, тежи да користи производе креативности што већег броја стваралаца. То значи да су обје стране заинтересоване за проширење, а не за сужавање поља дате културе. Ограничење овог поља може бити пожељно само – с једне стране – за неталентоване или осредње ствараоце који желе да се сачувају од конкуренције (прави таленат се не плаши конкуренције), а с друге стране – за уске и фанатичне регионалне шовинисте који нису дорасли до тачке чистог уважавања више културе саме по себи и који су способни да цијене овај или онај производ културног стваралаштва само уколико је он укључен у оквир дате регионалне културне разноликости. Такви људи ће се углавном опредијелити против општесрпске културе и за потпуно независну црногорску културу. Они ће постати главне присталице и вође те нове културе и ставити на њу свој печат – печат ситне провинцијске сујете, ликујуће просјечности, стереотипа, мрачњаштва и, штавише, духа сталне сумњичавости, вјечитог страха од конкуренције. Ти исти људи ће, наравно, на све начине покушати да ограниче или потпуно укину саму могућност слободног избора између општесрпске и независне црногорске културе. Али ни то им неће бити довољно: биће потребно у цјелокупно становништво Црне Горе усадити оштру и ватрену мржњу према свему српском и стално подстицати ту мржњу свим средствима – школе, штампе, књижевности, умјетности, чак и по цијену лажи, клевета, одбацивања сопствене историјске прошлости и гажења сопствених националних светиња. Јер ако Црногорци не замрзе све српско, онда ће увијек постојати могућност да се опредијеле за заједничку српску културу. Међутим, није тешко разумјети да ће црногорска култура, створена у управо описаној ситуацији, бити изузетно лоша. Она неће бити циљ сама себи, већ само оруђе политике, и то лоше, злонамјерно шовинистичке и запаљиво-вриштеће политике. И главни мотор те културе неће бити истински ствараоци културних вриједности, већ манијакални фанатици, политиканти, хипнотисани опсесивним идејама. Стога, у тој култури све – наука, књижевност, умјетност, филозофија итд. – неће бити вриједно само по себи, већ ће бити тенденциозно. То ће отворити широк пут медиокритетима који жању јефтине ловорике захваљујући свом потчињавању тенденциозном шаблону, али ће затворити уста правим талентима који се не могу ограничити суженим шаблонским хоризонтом. Али главна ствар је: веома је сумњиво да ће таква култура бити истински национална. Само истински таленти, који не раде због споредних политичких циљева, већ само због ирационалне унутрашње привлачности, могу у културним вриједностима отјелотворити дух националне личности. За такве таленте неће бити мјеста у горе описаном злобно-шовинистичком окружењу. Политикантима ће бити потребно, углавном, једно – да што брже створе сопствену црногорску културу, свеједно какву, само да није слична српској. То ће неизбјежно довести до грозничавог имитаторског рада: умјесто стварања изнова, зар није лакше узети нешто готово из иностранства (само не из Србије), за културне вриједности увезене на овај начин брзо смишљајући црногорска имена! И као резултат, „црногорска култура“ створена под таквим условима неће бити органски израз индивидуалне природе црногорске националне личности и мало ће се разликовати од оних „култура“ које на брзину стварају разни „млади народи“ – статисти Лиге народа. У таквој култури, демагошко наглашавање неких појединачних, насумично одабраних и генерално безначајних елемената живота обичних људи биће комбиновано са практичним порицањем најдубљих темеља овог живота, и механички усвојене и неспретно примијењене „последње ријечи“ европске цивилизације живјеће упоредо са знацима најочигледније провинцијалне крпежи и културне заосталости; и све то – са унутрашњом духовном празнином, прикривеном арогантним самохвалисањем, гласним рекламирањем, громким фразама о националној култури, оригиналности итд. Једном ријечју, биће то биједни сурогат – не култура, већ карикатура…