Samo Bog bez revizije gleda na istoriju

Automobil u kojem je ubijen austrougarski prestolonasledik Franc Ferdinand i danas postoji u Beču. Vozilo u kojem se nadvojvoda nalazio prilikom posete Sarajevu postavljeno je u tamošnjem Muzeju rata, i kažu da ga je videlo više od 200.000 Srba. Usred Beča.

Koliko bi istih takvih Srba želelo u nekom muzeju da vidi deo sopstvene istorije, na primer vozilo u kojem je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, 1934. godine? Tu negde počinje ova priča.

Našeg kralja, Aleksandra Karađorđevića, ubili su 1934. godine, ali mi nemamo pojma gde je automobil u kojem su ga ustrelili, niti kakva mu je bila sudbina.

Odaćemo vam tajnu: od automobila marke „delaž“ ostala su samo dva fara, čuvaju se u Muzeju automobila u Beogradu, ostatak vozila smo sami uništili.

Možda je to odgovarajući početak priče o istoriji i našem odnosu prema njoj.

Nema suđenja

O ovom i ovakvom odnosu prema istoriji „Novosti“ su razgovarale sa  prestižnim istoričarima, dr Momčilom Pavlovićem, direktorom Instituta za savremenu istoriju, dr Predragom Markovićem.

Počinjemo, neminovno, pitanjem o takozvanoj reviziji istorije i novom svetlu kroz koje gledamo na događaje iz prošlosti. Uz pitanja o reviziji istorijske nauke i novom gledanju na prošlost, nameće se i fraza koju često koriste mnogi tumači savremenih događanja. Kada se pojavi neka nejasna ličnost ili delo koje ima uticaja u sadašnjosti, ili kada ostane otvoren čak mračan status takve ličnosti, ostavljamo je „sudu istorije“.

– Odakle ideja da će nekome istorija suditi – pita se dr Pavlović. – Kome je, ikada, istorija sudila? Sude pobednici poraženima, veliki malima, jači slabijima, odnosno oni koji imaju moć. Do sada su, pored ovih, sudili i istoričari, ozbiljni na osnovu dokumenata. A oni su ljudi svog vremena, sa svim svojim manama, vrlinama, moralom i vrednosnim sudovima doba kojem pripadaju. Dakle, oni gledaju iz perspektive svog vremena i svog načina života, a na osnovu toga i donose svoje zaključke. Prošlošću pokušavaju da objasne ili opravdaju sadašnjost. Naš odnos, pa i odnos istoričara prema nekoj ličnosti ili pojavi, koji može biti promenljiv kad se otkriju novi izvori i iz drugih razloga, samo je prirodno kretanje i razvoj istoriografije, nikako suđenje i presuđivanje. Zato ispada da se istorija uvek iznova piše.

 Zato se kaže da neko „ide Bogu na istinu“ – odgovara dr Pavlović. – Objektivnu i punu istinu o prošlom je nemoguće saznati, ali istoričar treba da nepristrasno teži ka istini. Ta fraza govori da definitivni sud donosi konačna, „nebeska istorija“, odnosno da vrhovno traženje završava pred Bogom.

Istorija kao sudstvo

– NAŠA istorija je kao srpsko sudstvo – procesi traju beskonačno, a malo je konačnih odluka – naizgled u šali kaže dr Predrag Marković. – Za nas istoričare je to dobro, jer bi u protivnom izgubili posao. Priča o „reviziji“ je do sada stekla negativan strav, ali, logično je da preispitujemo političke sudove prethodnika. Šta bi bilo da nam je do sada preostao samo „običan“ stav karađorđevićevaca prema dinastiji Obrenović i da na osnovu ondašnje političke propagande i mi zauzimamo konačne stavove o prethodnoj dinastiji?

Da smo „ustoličli“ istoriju i pustili je da do danas traje onako kako nas je „ondašnja“ politika terala, sada bismo mislili da je sve bilo potpuno drugačije.

– Revizija je – kaže dr Marković, – ponegde stekla negativan status, ali sasvim je normalno i prirodno preispitivati stavove i političke sudove koji su doneti u nekoj daljoj ili bližoj prošlosti.

Dodatno objašnjavajući ovu temu, dr Jasmina Milanović nas podseća kako Beograd do danas nema spomenik posvećen kralju Milanu Obrenoviću.

– On je doneo nezavisnost Srbiji, a reklo bi se da, osim diskretno raspusnog života, kralj Milan ni po čemu nije bio zlotvor po nas. Najzad, burne privatne živote imali su i brojni drugi srpski vladari, a nisu doneli toliko značajan iskorak kao što je to bilo u vreme njegove vladavine. Podsećam, u njegovo doba, 1882. godine Srbija je, prvi put posle Kosovske bitke, postala kraljevina.