Saletova trenerska trojka

Svi pamte istorijske trojke Saše Đorđevića u naizgled izgubljenoj trci sa vremenom. Sada će svi pamtiti trenersku trojku u poslednjim sekundama utakmice za spas srpske košarke, koja je od 2002. godine samo na trenutke izlazila iz kliničke kome. Tek da pokaže da je još ne treba isključiti sa aparata za veštačko održavanje u životu.

Kakvu je to basketašku foru prodao svetu sa trojicom igrača iz biznis klase (Teodosić, Krstić, Bjelica), jednim koji je odškrinuo njena vrata (Bogdanović), jednim koji čeka u redu (Marković), jednim kojem je NBA ugovor ispao iz džepa tokom prvenstva (Raduljica), jednim koji je prošle sezone doživeo prvo evroligaško iskustvo (Štimac) i petoricom iz devastirane domaće lige (Simonović, Katić, Kalinić, Jović, Birčević)?

Saletova finta izgleda jednostavno, kao i snimci njegovih pobedničkih trojki. Pretrčiš, naskočiš i pogodiš. Da je sve lako kao što izgleda kada izlistate istoriografiju na „Jutjubu“, ne bi dobio prezime „nacionale“. Selektorsku trojku na Svetskom prvenstvu u Španiji bilo je teže pogoditi nego bilo koju igračku. Povrede, otkazi i prinudne disciplinske mere učinili su šut najtežim u karijeri.

Vraćamo se na pitanje kakvu je foru iz novobegradskih blokova primenio na grupu igrača viđenu na povratku kući odmah po selidbi iz Granade u Madrid. Nekako ih je ubedio da su mnogo više od onog što se o njima govori, autorativno im objasnio da je osećati se kao „luzer“ samo stanje uma podložno promeni. Da je to lako kao što izgleda, uspešni psihoterapeuti ne bi mogli sebi da priušte luksuzne vile i automobile. Stanovali bi u četrdesetak kvadrata i koristili javni prevoz, kao i srpska košarka pre Mundobasketa u Španiji.

Naravno, nije dovoljno pomisliti da si supermen i skočiti sa vrha zgrade uveren u svoju letačku moć. Nešto je i u čistokrvnom trenerskom talentu, nervu koji je pulsirao i u njegovim klupskim epizodama u Milanu i Trevizu. Prepoznajući košarkašku evoluciju, ubedio ih je da veliko slovo L(uzer) mogu da obrišu sa čela samo ako prihvate da je odbrana osnovni postulat uspeha. Saletu igraču bilo je teško da u to ubedi sebe. Evoluciju je demonstrirao ličnim primerom.

Možda je i najveće dostignuće to što je ubedio Teodosića da ne mora da bude Đorđević, da je dovoljno da bude ono što jeste – igrač slobodnog duha koji uživa u igri, nesputan nervozom i fobijom od loših uspomena. Milošev osmeh na terenu usrećio je sve: njegove saigrače, selektora, celu Srbiju. Usrećilo nas je i to što smo dobili trenera, različitog od slavnih prethodnika, po rezultatu istog. U budućnosti, možda i boljeg. Samo što Sale to radi na svoj način, kao i kada je bio igrač. Lako, zar ne?

piše: Vladimir Preradović