SAD i Evropu nije briga za sudbinu ukrajinskog političara Medvedčuka

Piše: Andrej Nizamutdinov, analitičar TASS

Vlasti neke države Y hapse istaknutog opozicionog političara i nude da ga razmene za svoje građane zarobljene u drugoj zemlji. Čitava progresivna svetska zajednica je u šoku, zaštitnici ljudskih prava ogorčeni, demokratske zemlje u jedinstvenom stroju optužuju vlasti Y za akt državnog terorizma i zahtevaju da se politički zatvorenik odmah i bez ikakvih uslova pusti na slobodu…

Sve bi to moglo da se odvija u idealnom svetu, ali ovaj, u kome živimo nije nimalo idealan i po pravilu je jasno podeljen po principu „svoj – tuđ“. Uobičajeno je da se„tuđinu“ ne daje da diše, ali se „svome“ može mnogo oprostiti. Ili se praviš da ne primećuješ. kako vidim, upravo tako su se, ponašale zemlje Zapada u slučaju hapšenja šefa političkog saveta stranke «Opoziciona platforma – Za život» (OPPL) i narodnog poslanika Viktora Medvedčuka, koga je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ponudio kao razmenu za ukrajinske vojnike zarobljene tokom ruske specijalne operacije.

Platio za stav

Medvedčuka u domovini obično nazivaju proruskim političarem. Zaista, tokom svoje političke karijere zalagao se za dobrosusedstvo i saradnju Ukrajine i Rusije, branio prava ruskog govornog stanovništva, oštro kritikovao veličanje banderovskih nacionalista, ostajući nepokolebljiv pristalica ukrajinske nezavisnosti i samostalnosti. Bio je poslanik Vrhovne rade u nekoliko saziva, predvodio administraciju predsednika Ukrajine Leonida Kučme.

Posle državnog udara 2014. i početka konflikta u Donbasu, dugo je predstavljao Ukrajinu u Trilateralnoj kontakt grupi za regulisanje.

Od 2018. godine bio na čelu političkog saveta «Opozicione Platforme za život», dosledno se zalagao za mirno političko rešenje sukoba na jugoistoku Ukrajine na osnovu Minskih sporazuma.

Tužilaštvo je protiv Medvedčuka u maju 2021. godine podiglo optužnicu po čl. „Izdaja“ i „Kršenje zakona i običaja ratovanja“, kasnije su dodali i čl. „Pomoć u aktivnostima terorističkih organizacija“. Prema islednicima, on je 2014-2015 navodno bio umešan u snabdevanje ugljem iz oblasti Donbasa, koje nisu bile pod kontrolom Kijeva, u iznosu više od 200 miliona grivni (oko 7,6 miliona $). Uostalom, ni za koga nije bila tajna da je progon Medvedčuka bio baš u vezi njegovih političkih stavova i pozicija, koji nisu odgovarali oštrom antiruskom pristupu vlasti.

Naterati da prizna i razmeniti

Odlukom suda Viktor Medvedčuk je stavljen u kućni pritvor, njegova imovina, uključujući pokretnu i nepokretnu imovinu, je zamrznuta. Njegov advokat Larisa Čeredničenko izvestila je 27. februara 2022. da je Medvedčuk napustio svoju kuću u Kijevu, gde je boravio u kućnom pritvoru, zbog pretnje nacionalističkih grupapo život, ali ostaje u ukrajinskom glavnom gradu. Sud je 18. marta doneo odluku da uhapsi Medvedčuka u odsustvu. Predsednik zemlje je 12. aprila saopštio o hapšenju Medvedčuka, na svom Telegram-kanalu objavio je fotografiju lica, sa lisicama na rukama, sličnog njemu. Zelenski je kasnije naveo u video poruci: «Predlažem Ruskoj Federaciji razmenu za naše momke koji su u ruskom zarobljeništvu». Predložio je ukrajinskim organima za sprovođenje zakona i vojnim „da i oni razmotre takvu mogućnost“.

Nadležni organi su podržali ideju, smatrajući da ona tek treba da se doradi: prvo iz Medvedčuka treba izbiti neophodna svedočenja, pa tek onda razmeniti. Što se tiče „izbiti“ – nije preterivanje.

Savetnik šefa ukrajinskog Ministarstva unutrašnjih poslova Vadim Denisenko na televiziji je izneo baš tako: „Bilo bi ispravno učiniti dve stvari: kao minimum da da određene iskaze, jer ima ogromni obim informacija. <…> Kao maksimum, idealno bi bilo da se sada održi <…> brzo suđenje, da mu se da odgovarajući rok, izbije iz njega određena svedočenja i potom razmeni.“

Polubanditske metode

Postupci ukrajinskih vlasti izazvali su u Rusiji vrlo jasnu reakciju. Valerij Fadejev, šef Saveta pri predsedniku Ruske Federacije za razvoj građanskog društva i ljudska prava, rekao je da je slučaj Medvedčuk van pravnog polja i „liči više na neku vrstu polugangsterskih akcija.“

A portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova uporedila je metode Kijeva sa akcijama odmetnika i terorista, koji su 1990-ih na Severnom Kavkazu kidnapovali političke i javne ličnosti, novinare, a zatim za njih tražili otkup. Prema njenim rečima, ovo je „izuzetno opasan trend“, ako se uzme u obzir koliko u Ukrajini ima opoziciono orijentisanih političara.

Apsurdnost situacije primetio je i pres-sekretar predsednika Ruske Federacije Dmitrij Peskov, koji je podsetio da Medvedčuk nije državljanin Rusije i da nema nikakve veze sa ruskom specijalnom operacijom. I uopšte, nije jasno da li ukrajinski političar želi da Moskva bilo kako učestvuje u njegovoj sudbini. Ipak, Moskva će, prema rečima Peskova, „nesumnjivo pratiti sudbinu Medvedčuka“, na to poziva i evropske političare, „kojima je toliko stalo do slobode govora, koji pričaju da je nemoguć progon čoveka iz političkih motiva. “

„Svoj kučkin sin“

Situacija je zaista užasna. Činilo bi se da zemlje kolektivnog Zapada, koje su toliko zabrinute zbog „progona neistomišljenika“ u Rusiji ili „kršenja prava manjina“ u kineskom Sinđijangu, neće propustiti priliku da se zauzmu za ukrajinskog političara, koga je Kijev zapravo uzeo kao taoca i cinično pokušava da ga iskoristi kao moneta za pregovaranje. Ali ne, ništa od toga se ne dešava: političari ćute, borci za ljudska prava nisu ogorčeni, mediji drže vodu u ustima. Osim što je „Njujork tajms” zabrinut da će Medvedčuk ipak biti izručen Rusiji, a američki islednici neće imati vremena da ga ispitaju o slučaju ozloglašenog „ruskog mešanja” u američke izbore.

Sve ovo stvarno podseća na drugu polovinu 1990-ih. U to vreme sam radio u Francuskoj i dobro se sećam kako su evropski političari i mediji na sve načine grdili rusko rukovodstvo i armiju zbog dejstava na Severnom Kavkazu, a istovremeno se starali da zataškaju prave zločine terorista i odmetnika. A kada više nisu mogli da ćute, trudili se da se uzdrže od osuda, nazivajući teroriste „pobunjenici“ ili, u najgorem slučaju, „pobunjenici“.

Od tada se princip „to je drugo“ čvrsto utvrdio na kolektivnom Zapadu. Ponekad se stekne osećaj da se Amerikanci i Evropljani donekle čak plaše „monstruma“, kog su sami podigli. Francuski predsednik Emanuel Makron poziva Zelenskog da ga uveri u podršku i opravda što je odbio da upotrebi termin „genocid“ i, što je najvažnije, nazvao je dešavanje u Ukrajini „sukobom dva bratska naroda“.

Kijev odbija da primi nemačkog predsednika Franka Valtera Štajnmajera, koji je, dok je bio ministar spoljnih poslova, pokušao da pomogne kod primene Minskih sporazuma, da je tako, prema ukrajinskim vlastima, igrao na strani Rusije. Skandal? Da, ali nemački kancelar Olaf Šolc samo stidljivo primećuje da je „zbunjen“ jer su, u stvari, i Štajnmajer i Šolc, uvek podržavali i podržavaju Ukrajinu.

Medvedčuk je uhapšen, a sutradan su ga, kao na sprdnju, britanske vlasti stavile na listu sankcionisanih, zajedno sa još dvesta ruskih i ukrajinskih političara i biznismena.

Ne reaguje ni turski predsednik Redžep Taip Erdogan, kome se obratila Oksana Marčenko, supruga Medvedčuka, sa zahtevom da pomogne u oslobađanju njenog supruga.
Ispostavilo se da se odnos Zapada prema Zelenskom savršeno uklapa u klasičnu formulu: „On je, naravno, kučkin sin, ali on je naš kurvin sin“.

Dok Medvedčuk „nije njihov“, nikoga ne brine njegova sudbina.

Izvor: TASS