Sa puta po Persiji

Nakon dva prethodna putovanja u Iran, kada sam imao mogućnost da vidim samo Teheran, prošle nedelje sam mogao da posetim još dva grada i da putujem kroz velike iranske pustinje. Kolega Stevan Gajić i ja, kao jedini iz Evrope, pozvani smo da učestvujemo u velikom projektu koji su Iranci inicirali, a koji nosi naziv „Istočno shvatanje ljudskih prava“.

Kao početni korak, održana je velika međunarodna konferencija pod istim nazivom na kojoj su učestvovali naučnici iz preko dvadeset zemalja. Ovo šestodnevno putovanje bilo je odlična prilika da upoznamo sjajne ljude, naučimo puno, vidimo neke neopisive lepote, sretnemo se sa starim prijateljima i zaista oplemenimo sebe na razne načine. No, budući da je čitav projekat krajnje interesantan i da se dešava u vrlo važnom trenutku po svet i sam Iran, deo svega toga ću podeliti sa uvaženim čitaocima.

Iran, osim što je više od 35 godina pod sankcijama, ima velike probleme sa raznim zapadnim zemljama i strukturama kad su u pitanju ljudska prava. Najčešće prozivke dolaze podjednako u vezi sa pitanjem atomske energije i pitanjem ljudskih prava.

Kao i mnoge druge države i Iran ima standardni problem sa takozvanim međunarodnim organizacijama za ljudska prava poput Komiteta UN za ljudska prava. Ovakve organizacije koje su potpuno pod kontrolom korporacija, globalista i njihovih agenata uticaja, vrše konstantnu zloupotrebu svoje pozicije i upućuju veliki pritisak na neevropske zemlje tražeći od njih da sprovode promene u pravcu prihvatanja LGBT i feminističke agende, ukidanja smrtne kazne i svega onoga što je Savet Evrope nametnuo evropskim državama. Na to, naravno, nemaju nikakvo pravo, niti je to u skladu sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima.

Pitanje ljudskih prava

Stvari su se znatno pogoršale prošle godine kada je Iran ušao u ozbiljan klinč sa Nemačkom, a preko toga i sa EU i raznim drugim evropskim strukturama. Naime u oktobru su organi Irana izvršili smrtnu kaznu nad Džamšidom Šarmadijem, disidentom sa duplim, nemačkim državljanstvom i pasošem, koga su iranski specijalci oteli dok se nalazio u Dubaiju i prokrijumčarili u Teheran. Njega je Iran krivio za učešće u terorističkom činu 2008. godine, zbog čega je osuđen na smrtnu kaznu.

Iran nije zvanično objavio gde i kako je uhvatio Šarmadija, nego je njegova porodica o tome obavestila javnost. U svakom slučaju ovde se otvorilo nekoliko važnih pitanja. Najpre videlo se da su i Iranci, slično kao Britanci, Amerikanci, Izraelci ili Rusi počeli da primenjuju otmice ili egzekucije radikalnih političkih protivnika po drugim zemljama. Prethodni važan slučaj je pogubljenje aktiviste Zama, koga su uhvatili 2017. na putu ka Karbali.

Drugo, otvaraju se problemi jurisdikcije nad licima koja imaju dvojno državljanstvo. Iran smatra da ima puno pravo da primenjuje smrtnu kaznu u odnosu na one koje sudovi osude za adekvatna dela, dok se Evropljani generalno bore protiv nje, a posebno odriču jurisdikciju nad svojim državljanima.

Oni optužuju Irance da se radi isključivo o eliminaciji popularnih disidenata, i da navodno nemaju dokaze da su ovi počinili krivična dela. O svemu tome smo direktno slušali od doktora Ganeia iz njihove administracije, koji je lično učestvovao u radu Komiteta za ljudska prava UN i koji je izvanredno informisan o, na primer, problemima koje u Evropi imamo sa Istanbulskom deklaracijom.

Treći nivo priče je naravno činjenica da savremeno, globalističko, egoističko i hedonističko (oni bi rekli zapadno) viđenje ljudskih prava, u kome se čovek najpre svodi na seks i potrošnju, izaziva sve veće nelagodnosti kod istočnih, tradicionalno usmerenih društava. U toj nasilnoj političkoj agendi nema mesta za ono što je njima najvažnije, zajednicu, porodicu, veru, patriotizam i kolektiv.

Otud se kod Iranaca rodila ideja da se otvori priča o ljudskim pravima iz istočne perspektive, kako bi se potražila i ponudila alternativna vizija ljudskih prava i povela borba protiv zapadne instrumentalizacije ove sintagme, odnosno onog što sam, na tragu Karla Šmita, nazvao politikom ljudskih prava. Konferencija na kojoj smo učestvovali zamišljena je kao iniciranje šire platforme sa sekretarijatom, časopisom i drugim oblicima, sve zarad promocije istočnog, alternativnog viđenja ljudskih prava.

Drugačiji pogled

Ceremoniju otvaranja u fascinantnom zdanju Organizacije za islamsku kulturu i komunikaciju prenosila je državna televizija, a učestvovao je veliki broj visokih zvanica. Ova organizacija je bila glavni organizator, zajedno sa Univerzitetom iz Koma, Bakir al Ulum.

Nakon dva dana u Teheranu, rad smo nastavili u Komu, po panelima koji su bili posvećeni pojedinim segmentima materije ljudskih prava. Konferencija je tu i okončana, da bismo poslednjih dan i po puta proveli u neopisivom Isfahanu. U nizu susreta sa regionalnim i lokalnim političkim i verskim liderima, zasadili smo drveće prijateljstva.

Ljubazni domaćini izvanredno su odradili logistiku i sakupili izvanrednu ekipu stručnjaka, sastavljenu uglavnom od univerzitetskih profesora. Upoznali smo neke zaista vrhunske mislioce iz Južne Koreje, Pakistana, Indije, Malezije, Indonezije, te dvojicu sjajnih profesora iz Iraka, odličnog gospodina iz Kerata u Avganistanu, itd.

O drugačijem viđenju ljudskih prava govori to što je iz Ugande došao Asuman Basalivra, doktor nauka i lider političke partije koji je u parlamentu predložio zakon kojim je homoseksualizam kriminalizovan u ovoj zemlji. Osnovna poruka je upravo bila da svaki narod ima pravo da sam odlučuje o tome koje su njegove civlizacijske vrednosti i šta sve na osnovu toga spada u korpus zaštićenih ljudskih prava.

No, osim radnog dela, učesnici su dobili priliku da vide i upoznaju tri potpuno različita univerzuma preko ovih gradova. Teheran je ogromna prestonica, miks bogatije urbane buržoazije sa severa i konzervativnije sirotinje sa juga. Već ovde se vidi da sve veći broj žena ide bez pokrivanja glave i da je počeo talas ženske emancipacije. Inače domaćinima je pitanje položaja žena izuzetno važno, žele da pokažu ogromnu ulogu koju žene imaju u iranskom društvu i postoji svest da mora da dođe do postepene modifikacije određenih društvenih pravila.

Kom je naravno čudesno duhovno i univerzitetsko središte šiitskog islama. Uz Karbalu ovo je najveće svetilište i smatra se svetim gradom. U centru dominira ogroman kompleks Fatiminog hrama čija je lepota zaista neopisiva. Imali smo sreću da ga posetimo na dan verskog praznika, što je dodatno ojačalo veliku duhovnu i molitvenu snagu koju osetite u tom hramu.

Osim našeg Bakir al Uluma, tu je i poznati univerzitet Al Mustafa koji je sada pod zapadnim sankcijama. Tu su i ženski univerziteti i naravno veliki broj džamija. Posetili smo i posebno groblje šehida, mučenika za veru koji ovde imaju izuzetan status. Po ulicama se vide njihovi portreti, odaje im se ogromna počast, a Kasem Sulejmani ima kultni status.

Civilizacijska svest

Isfahan, koji se nalazi na tri sata vožnje, predstavlja opet potpuno drugi univerzum. Najviše podseća na Andaluziju, iako nije na moru. Ogromna reka sa predivnim mostovima, spomenicima islamske arhitekture, čini ga jednim od najzelenijih gradova koje sam video.

Sa obe strane reke su veliki pojasevi gde se u petak pre podne (što je kod njih vikend), mogu videti hiljade ljudi koji se bave sportovima, piknikuju, druže se i uživaju. Ova drevna prestonica Safavida poznata je po majstorima starih zanata i ima jedan od najlepših bazara na svetu. Mnoge naše crkve snabdevaju se odatle. Narod je jako lep i gospodstven, niko vas ne cima, vrlo su otvoreni i željni da vam pomognu na svakom koraku. Apsolutno je bezbedno svuda.

Ovo je daleko liberalnija i opuštenija sredina, mnogo devojaka ide nepokriveno, veoma se vodi računa o oblačenju i estetici. Uveče je živo kao na grčkim mondenskim ostrvima u letnjoj sezoni. Momak sa gitarom i njegov drug pevač sednu u park na klupu i tu se okupi pedeset do sto ljudi koji pevaju savremene hitove. Inače, koža, odeća i slatkiši poput geza i sohana su vrhunskog kvaliteta, a ovde se prodaje najbolji šafran na svetu.

U centru grada je ogromni Hešt Behešt park sa palatom, a onda izlazite na neverovatan kompleks Ali kapu palate sa Šahovom džamijom i džamijom Šeika Lotfolaha. Carevi su sa balkona gledali utakmice poloa na mestu gde se sada nalazi ogroman bazen. Sve je puno ljudi. Zaista je teško ne zaljubiti se u ovaj grad, o čemu je još Zuko Džumhur s pravom pisao.

Za kraj, pomenimo da niko nigde nije bilo šta pričao o pretnjama bombardovanjem, pregovorima sa Amerikancima i aktuelnoj napetoj političkoj situaciji u regionu. Po tome se istinski vidi postojanje svesti o dužini civilizacijskog trajanja, u kome se sve ovo shvata kao sitna epizoda u hiljadugodišnjem neprekinutom razvoju jedne imperije…

Miša Đurković je direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard