Ružić: Lako li je biti Crnogorac, ako nijesi Srbin u Crnoj Gori

Piše: Milan Ružić

Nema ništa lakše na svetu, nego biti Crnogorac danas.

Danas biti Crnogorac, znači biti, popularno rečeno, razgraničen sa samim sobom. Crnogorac znači biti veran izdaji, voleti mržnju i robovati slobodnima. Cela istorija koju imate u glavama, stala vam je u kapu koja već odavno nije vaša, već NATO šlem koji se stavlja na one glave po kojima je nekada tukao.

Biti Crnogorac znači odreći se Njegoša. Voleti Albance više nego Srbe, danas nije samo greška i greh, već i stav nakon kojeg sledi isplata kojoj nadaleko nema ravne. Crnogorac biti znači zaboraviti ko ti je roditelj, odreći se brata, streljati dedu, preudati babu, sina zaposliti u stranci, a ćerku nagovoriti na gej brak, čim se legalizuje. Valjalo bi usput pobacati ikone, utuliti kandila, skinuti krst koji stoji oko vrata i zaputiti se u bolju budućnost stvorenu na poricanju prošlosti.

Povremeno bi valjalo napasti Mitropoliju, skršiti poneki krst, zabraviti nekoliko crkava, pljunuti i pretući par Srba iz Crne Gore, pokazati albanskog orla i podići spomenik Titu.

Današnji Crnogorac ne zna napamet svoju himnu, jer nikada nije siguran koju će morati da peva kada na himnu dođe red, možda albansku, američku, hrvatsku, ređe italijansku. On je obavezan da ustane na svaku, sem na srpsku, a ako je i čuje, mora udarati prstima u drvo i pljuvati da ne čuje zlo – ono koje ga je i nateralo da ovo čini sebi i svojima.

Crnogorac biti moralo bi sa sobom nositi i sramotu što veliki deo tvoje rodbine živi u Beogradu, a tamo ne gine hrabro od „genocidne“ srpske ruke, već živi najnormalnije i time se još ponosi.

Mora Crnogorac priznati i Kosovo kao nezavisnu državu, jer živi u zavisnoj, pa potajno želi da svojoj novoj braći pomogne kako bi barem neko bio samostalan u okruženju Srbije, mada se ni ona nije usrećila sa navodnom samostalnošću. Zločinci novih Crnogoraca moraju biti Sveti Sava, Andrić, car Dušan, knez Lazar, Obilić i drugi „genocidni stvorovi“, jer kako drugačije opravdati crnogorsko poverenje dato Musoliniju, Hitleru, Tačiju, Haradinaju, Krleži, Paveliću, Luburiću, Klintonu i društvu kojem su se sada priklonili, istina nekima od njih potajno.

Nekada je san svakog Crnogorca bio odlazak u Beograd i tako je i ostalo, ali sa jednom manjom razlikom – danas dolaze u Beograd kako bi tamo širili mržnju u kojoj su ogrezli.

Valja raditi na novoj Crnoj Gori odrođenoj od sebe. Treba prekopati toliku zemlju, što možda i nije veliki posao, kako bi se našli svi bivši Crnogorci koji su sebe smatrali Srbima i proglasiti ih crnogorskim leševima koji su ovo nastali zahvaljujući srpskim mačevima, puškama, bajonetima i ostalim pomagalima. Neće biti lako ogluveti na krike koje će čuti oni koji svoje pretke budu otkopavalikako bi ih zakopali kao nešto drugo.

Lako je danas biti Crnogorac kada tako nešto sa sobom ne nosi nikakvu odgovornost ni pred Bogom, ni pred roditeljima kojih se odrekoste, ni pred precima koje ćete preimenovati, ni pred slavom koju ne slavite, ni pred Titom koji vas je ubijao, a kog danas volite, ni pred svetom koji vas samo kao Srbe pamti. Lako je kad vam je jedina odgovornost ne izeveriti one koji vas po glavi tapšu i kosti vam u usta stavljaju, iako su u pitanju kosti vaših dedova.

Lako li je biti Crnogorac kad je isplativo.

Lako li je biti Crnogorac kad sve zaboraviš.

Lako li je napredovati kada si Crnogorac.

Lako li je biti Crnogorac kad neko nije ni za šta drugo.

Lako li je nazivati se Crnogorcem, ako ne želiš da te neko naziva izdajicom.

Lako li je biti Crnogorac, ako nisi Srbin u Crnoj Gori!