Ружић: Лако ли је бити Црногорац, ако нијеси Србин у Црној Гори

Пише: Милан Ружић

Нема ништа лакше на свету, него бити Црногорац данас.

Данас бити Црногорац, значи бити, популарно речено, разграничен са самим собом. Црногорац значи бити веран издаји, волети мржњу и робовати слободнима. Цела историја коју имате у главама, стала вам је у капу која већ одавно није ваша, већ НАТО шлем који се ставља на оне главе по којима је некада тукао.

Бити Црногорац значи одрећи се Његоша. Волети Албанце више него Србе, данас није само грешка и грех, већ и став након којег следи исплата којој надалеко нема равне. Црногорац бити значи заборавити ко ти је родитељ, одрећи се брата, стрељати деду, преудати бабу, сина запослити у странци, а ћерку наговорити на геј брак, чим се легализује. Ваљало би успут побацати иконе, утулити кандила, скинути крст који стоји око врата и запутити се у бољу будућност створену на порицању прошлости.

Повремено би ваљало напасти Митрополију, скршити понеки крст, забравити неколико цркава, пљунути и претући пар Срба из Црне Горе, показати албанског орла и подићи споменик Титу.

Данашњи Црногорац не зна напамет своју химну, јер никада није сигуран коју ће морати да пева када на химну дође ред, можда албанску, америчку, хрватску, ређе италијанску. Он је обавезан да устане на сваку, сем на српску, а ако је и чује, мора ударати прстима у дрво и пљувати да не чује зло – оно које га је и натерало да ово чини себи и својима.

Црногорац бити морало би са собом носити и срамоту што велики део твоје родбине живи у Београду, а тамо не гине храбро од „геноцидне“ српске руке, већ живи најнормалније и тиме се још поноси.

Мора Црногорац признати и Косово као независну државу, јер живи у зависној, па потајно жели да својој новој браћи помогне како би барем неко био самосталан у окружењу Србије, мада се ни она није усрећила са наводном самосталношћу. Злочинци нових Црногораца морају бити Свети Сава, Андрић, цар Душан, кнез Лазар, Обилић и други „геноцидни створови“, јер како другачије оправдати црногорско поверење дато Мусолинију, Хитлеру, Тачију, Харадинају, Крлежи, Павелићу, Лубурићу, Клинтону и друштву којем су се сада приклонили, истина некима од њих потајно.

Некада је сан сваког Црногорца био одлазак у Београд и тако је и остало, али са једном мањом разликом – данас долазе у Београд како би тамо ширили мржњу у којој су огрезли.

Ваља радити на новој Црној Гори одрођеној од себе. Треба прекопати толику земљу, што можда и није велики посао, како би се нашли сви бивши Црногорци који су себе сматрали Србима и прогласити их црногорским лешевима који су ово настали захваљујући српским мачевима, пушкама, бајонетима и осталим помагалима. Неће бити лако оглувети на крике које ће чути они који своје претке буду откопаваликако би их закопали као нешто друго.

Лако је данас бити Црногорац када тако нешто са собом не носи никакву одговорност ни пред Богом, ни пред родитељима којих се одрекосте, ни пред прецима које ћете преименовати, ни пред славом коју не славите, ни пред Титом који вас је убијао, а ког данас волите, ни пред светом који вас само као Србе памти. Лако је кад вам је једина одговорност не изеверити оне који вас по глави тапшу и кости вам у уста стављају, иако су у питању кости ваших дедова.

Лако ли је бити Црногорац кад је исплативо.

Лако ли је бити Црногорац кад све заборавиш.

Лако ли је напредовати када си Црногорац.

Лако ли је бити Црногорац кад неко није ни за шта друго.

Лако ли је називати се Црногорцем, ако не желиш да те неко назива издајицом.

Лако ли је бити Црногорац, ако ниси Србин у Црној Гори!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: