Лидери Црне Горе веома личе на Буридановог магарца. Они се руководе краткорочним интересима, често личним, "мислећи само на стомак", не схватајући притом да иду у пропаст, како духовну тако и политичку.
Мило Ђукановић
Аутор: Дмитриј Скворцов
Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио је недавно да намјерава тражити обнову аутокефалности ЦПЦ, између осталог и зато што “Српска православна црква веома упорно подрива темеље независности Црне Горе“.
Па, на неки начин је овај политичар, који никада није заступао интересе већинског дијела становништва Црне Горе – у праву. Већина Ђукановићевих бирача су католици, муслимани и Албанци концентрисани у областима које се граниче са Албанијом, Косовом*, Босном и Херцеговином, док је већина становништва лојална канонској Српској православној цркви.
Српска православна црква самим својим постојањем свједочи о јединству свих православних који живе у данашњој Републици Србији и у српској Црној Гори. Евроатлантска бирократија подијелила је браћу, перфидно усмјеравајући и даљи ток њиховог развоја и узајамних односа. И, наравно да чињеница да егзистира СПЦ, као симбол духовног јединства Срба, „веома снажно подрива темеље“ такве „црногорске независности“.
Међутим, како разумјети изјаву Ђукановића да ће се “држава бавити овим питањем”, кад се његов режим тиме бави одавно? Само захваљујући подршци власти у Црној Гори постоји и самопроглашена Црногорска православна црква. Њено „стадо“ чини неколико стотина псеудо-православних либерала који себе називају „етничким Црногорцима“ (апсурдни израз који изједначава географску одредницу са етничком).
Предсједник Ђукановић и поглавар НВО ЦПЦ
Читава ова отужна слика неодољиво подсјећа на украјинску трагедију.
Ђукановић свакако има разлога да се нада и успјеху свог наума. Српска црква и митрополит Амфилохије данас су, можда, и најдосљеднији критичари дјела Цариградског патријарха, па би због тога Вартоломеј могао покушати да им се освети. Он већ има богато искуство у удоваљавању захтјевима лажних предсједника (легитимитет Ђукановића, као и Порошенка, је увијек био под великим знаком питања).
Олег Бондаренко, директор Фондације за прогресивну политику, оцјењује: „Он једноставно покушава да искористи тренутни сукоб између РПЦ и Цариграда, и да из свега тога профитира“.
Православни Срби још увијек памте аманет који је 1830. године св. Петар Цетињски, црногорски митрополит, дао свом синовцу – будућем великом пјеснику, владару и митрополиту Црне Горе Петру II Петровићу Његошу: „Моли се Богу и држи се Русије!“
Очигледно, предсједник није међу њима.
Још један фактор који присиљава газде конвертита, попут Порошенка и Ђукановића, да овога посљедњег активирају, јесте и чињеница да Србија баш у овом тренутку води одсудну битку за Косово и Метохију. Дакле, задајући ударац православљу у Црној Гори, Ђукановићеви ментори покушавају да униште и српску слогу и солидарност.
Роман Череватенко, директор Руског културног центра у Црној Гори, такође истиче да Запад Ђукановића „држи у шаци“, и да га по потреби користи за остваривање прљавих циљева.
Политички аналитичар Александар Дудчак истиче: „И у Црној Гори и у Украјини на власти су преваранти, спремни да на све у име својих земаљских интереса. Запад успјешно рјешава своје геополитичке циљеве користећи ову корумпирану политичку елиту. Наши „партнери“ не мијењају сценарије, и упркос чињеници да су њихове активности већ дуго проучаване, а њихове тактике и стратегије јасне – ипак успијевају успјешно уништити читаве државе и народе“.
Предсједник Братства православне омладине Црне Горе, Миајло Бацковић, сагледавајући актуелна дешавања у земљи, упоредио је Ђукановића са Буридановим магарцем, који је умро од глади између два пласта сијена, јер није могао да одлучио на коју страну да крене. „То се дешава, каже Бацковић, „када правећи избор између ниских интереса и побуда, заборавимо оно што је далеко изнад њих“.
<
Буриданов магарац
Модерни политичари и лидери балканских држава и Црне Горе веома личе на тог магарца. Они се руководе краткорочним интересима, често личним, „мислећи само на стомак“, не схватајући притом да иду у пропаст, како духовну тако и политичку.
Он је истакао и да црногорски режим уништава темеље на којима су људи одрастали и васпитавани, не узимајући у обзир мишљења народа.
Он истиче да после покраденог референдума 2006. године, усмјереног против православних хришћана у Црној Гори, примјећујемо само зависност Црне Горе и њен постепени пад. У том контексту услиједило је и признавање Косова*, промоција тзв. ЦПЦ, прогон свештенства канонске Српске православне цркве у Црној Гори, те подршка санкцијама против братске Русије.
Црногорски режим ствара антисрпску и анти-руску климу како би се додворили западним „првосвештеницима“, својим политичким туторима. „Они продају своју земљу за 30 сребрењака“, закључио је Бацковић.
Одличан текст и анализа коментатора!
Vec su je prodali, ostalo je samo da nas sve pokopaju i nasele prostor novim stanovnistvom.