Ruski Homer „Taras Buljba“ kao herojski epos

Piše: Vladimir Voropajev

[Pre 190 godina, 1835, izašao je iz štampe zbornik N.V. Gogolja „Mirgorod“, gde je prvi put bila štampana istorijska povest „Taras Buljba“.]

Pisac ruske dijaspore Boris Zajcev svoj esej „Život sa Gogoljem“ počinje odlomkom iz prve knjige autobiografske tetralogije „Glebovo putovanje“: „Posle večernjeg čaja – sa kajmakom, toplim hlebom, ledeno hladnim puterom, u pauzi pred večeru, pod lampom koja visi nad stolom, moj otac je čitao Gogolja. Majka je šila. Devojke su plele. Gleb je sedeo pored oca i pobožno mu je gledao u usta. Kozaci su jurnuli preko neviđenog polja ispred fantastičnog Dubna i borili se kao junaci „Ilijade“. Svi su bili veličanstveni, gromoglasni i neverovatni. Ali visoki ton Gogoljevog govora potresao je dušu, uzbudio dete i vladao sa njim kako je želeo. Pa i otac, iako nije bio dete, čitao je sa uzbuđenjem. Kada se stiglo do pogubljenja, Ostap, u mukama na odru, nije izdržao i povikao je: „Oče!“ gde si ti „Čuješ li sve ovo“, a Taras je odgovorio: „Čujem“ – i otac se zaustavio, izvadio maramicu i redom priložio uz desno pa uz levo oko. Gleb je ustao, prišao pozadi, zagrlio ga i poljubio – time je želeo da izrazi svoje ushićenje i Gogoljem i ocem. Njemu se činilo da bi i on mogao izdržati ta mučenja, a otac bi bio Taras“. Tako opisuje Boris Zajcev prvi susret deteta sa Gogoljem.

Govoreći o tome kako je postao pisac, u „Autorskoj ispovesti“ (1847) Gogolj govori: „… kada sam počeo da razmišljam o svojoj budućnosti (a o budućnosti sam počeo da razmišljam rano, u to vreme kada su svi moji vršnjaci još razmišljali samo o igri), misao o sebi kao piscu mi nikada nije padala na pamet, iako mi se uvek činilo da ću biti poznat čovek, da me očekuje široko polje za delovanje i da ću čak uraditi nešto za opšte dobro. Jednostavno sam mislio da ću da služim i da će mi sve to omogućiti državna služba. Zbog toga je još od mladosti kod mene bila veoma jaka strast za službom. <…> Međutim, čim sam osetio da na književnom poprištu mogu odslužiti takvu državnu službu, ja sam sve bacio: i svoju prethodnu službu, i Petrograd, i društvo ljudi bliskih mojoj duši, i samu Rusiju, da bih, zatim, daleko i u samoći od svih, razmotrio kako to da uradim, kako svoje stvaralaštvo tako urediti da se dokaže da sam i ja građanin svoje zemlje i da želim da joj služim.“

Ljubav prema Otadžbini, shvaćena kao služenje „građanina svojoj zemlji“, pronikla je celokupno stvaralaštvo Gogoljevo, – ona je vidljiva čak i u prvom proznom delu pisca – u „Večeri na salašu kraj Dikanjke“. Heroj povesti „Strašna osveta“ Danilo Buruljbaš istupa kao požrtvovani čuvar rodnih granica. Vojno bratstvo za njega je dragocenije nego sve čime je vezan za zemlju. Njegova voljena žena Katarina pustila je iz tamnice svog oca gatara, u kome je Danilo prepoznao svog najgoreg neprijatelja, izdajnika Otadžbine. Ne znajući ko je pustio zatvorenika, on surovo govori ženi: „Da je samo jedan od mojih kozaka pomislio na ovo u svojoj glavi i ja za to saznao… Ne znam kakvo bih mu našao pogubljenje! – A ako bih to bila ja?… – sa strahom je pitala Katarina. – Da si ti to uradila, onda mi ne bi bila žena. Zašio bih te u vreću i udavio usred Dnjepra!..”.

Herojskoj borbi Malorusa protiv inozemaca posvećeno je jedno od najboljih Gogoljevih dela – istorijska povest „Taras Buljba“. Sa istinski epskim razmahom, autor stvara živopisne, moćne karaktere Zaporožaca. Pukovnik Taras, iskusni vođa kozačke vojske, strog je i nepopustljiv. On daje sve od sebe da služi svojoj zemlji i „drugarstvu“. Poput himne ruskom bojevom bratstvu zvuče reči Tarasa: „… nema veza svetijih od drugarstva! Otac voli svoje dete, mati voli svoje dete, dete voli oca i majku; ama, to nije drugarstvo, braćo: i zver voli svoj porod! Ali oroditi se srodstvom po duši, a ne po krvi, to može samo čovek. Bilo je i u drugim zemljama drugova, ali takvih, kao u ruskoj zemlji, nije bilo takvih drugova“.

Borbene scene pod zidinama Dubna – centralne su u povesti. Zaporoški kozaci se hrabro bore, izazivajući divljenje čak i među svojim neprijateljima. “Glasan zvuk pljeskanja razneo se nadaleko po svim okolnim poljima i njivama, stapajući se u neprekidnu graju; celo polje je bilo prekriveno dimom; a Zaporošci su i dalje sve palili, bez daha: oni pozadi su samo punili i prelazili na one ispred, zaprepašćujući neprijatelja, koji nije mogao da shvati kako kozaci mogu da pucaju bez punjenja pušaka. <…> Sam inostrani inženjer je bio zadivljen takvom taktikom, koju nikada ranije nije video, i rekao je tu pred svima: „Ovo su hrabri momci, Zaporoški kozaci!“ „Ovako treba da se bore i drugi u drugim zemljama!“

Postupci kozaka prikazani su u krupnom planu, jarkim potezima, često sa patetičnom hiperbolom karakterističnom za herojski ep. Mi vidimo ceo tok bitke i akcije pojedinih boraca sa njihovom vojnom tehnikom, izgledom, oružjem i odećom. Već prvi čitaoci Tarasa Buljbe videli su u priči primer epskog stila. V.G. Belinski je 1835. napisao (pozivajući se na prvo izdanje povesti): „Ukoliko je u naše vreme moguća Homerovska epopeja, evo vam njen najviši obrazac, ideal i prototip!..“.

Radeći nad knjigom, Gogolj je pregledao mnoge hronike i istorijske izvore. On je veoma dobro poznavao doba kome je bio posvećen njegov rad. Ali najvažniji materijal koji je piscu pomogao da tako živopisno prenese likove Zaporoških kozaka bile su narodne pesme i misli. Gogolj je bio dobar poznavalac i sakupljač usmenog narodnog stvaralaštva. „Moja radost, moj život! pesme! Kako vas ja volim! – pisao je novembra 1833. godine svom sunarodniku, čuvenom folklorašu Mihailu Maksimoviču. „Šta su sve ustajale hronike po kojima sada kopam, u poređenju sa ovim zvonkim, živim letopisima!“.

Gogolj je upravo u pesmama pronašao odraz pravog narodnog života. „Ovo je narodna istorija, živa, svetla, puna boja, istine, koja otkriva ceo život naroda“, napisao je on u članku „O maloruskim pesmama“ (1833). Autor „Tarasa Buljbe” svesno koristi poetiku folklora, crtajući slike, boje, tehnike iz junačkih narodnih pesama. Na primer, on uveliko koristi tehniku epske pesme[1] sa njenim uobičajenim poređenjima:

„Poput jastreba dok plovi nebom, pa pošto načini mnogo krugova moćnim krilima, najedanput se zaustavi raširen na jednom mestu i odatle udari kao strela na prepelicu mužjaka što se raspevao pored samog puta, tako Tarasov sin Ostap, nalete iznenadno na zastavnika i odjednom mu nabaci uže na vrat“.

Jedna od najkarakterističnijih tehnika narodne poezije je trostruko ponavljanje. U Gogoljevoj priči, usred bitke, Taras tri puta doziva kozake: „Šta je panovi? Ima li još baruta u fišeklijama? Da nije malaksala kozačka snaga? Da se ne kolebaju kozaci?. I tri puta on sluša kao odgovor: – Još ima baćko baruta u fišeklijama; još nije malaksala kozačka snaga; još se ne daju kozaci!

Heroji Seče imaju jednu zajedničku crtu: nesebičnu odanost Otadžbini. Kozaci, poginuli u borbi, slave rusku zemlju dok umiru. Ostvaruju se Tarasove reči: „Neka znaju svi oni šta znači u ruskoj zemlji drugarstvo! A kad je već došlo do toga da se mre, niko od njih neće tako umirati!..“. Ovde se smrtno ranjeni smeli ataman Mojsej Šilo zateturao, stavio ruku na ranu i rekao: „Zbogom panovi, braćo, drugovi! Neka na večita vremena živi pravoslavna zemlja ruska i nek joj bude večita čast!“

Dobri kozak Stepan Guska, podignut na četiri koplja, samo je uspeo da uzvikne: „Neka propadnu svi neprijatelji i likuje u vekove vekova ruska zemlja!“. Pao je i stari Kasijan Bovdog, pogođen metkom pravo u srce, ali prikupivši poslednje snage rekao je: „Ne žalim što se rastajem sa svetom! Dao Bog svakome takvu končinu! Neka se slavi do kraja veka ruska zemlja!“.

Gogolju je važno da pokaže da se Zaporošci bore i umiru za pravoslavnu veru. „I krenula je ka visinama Bovdjugova duša da ispriča davno otišlim starcima, kako umeju da se tuku na ruskoj zemlji i što je još bolje od toga, kako umeju u njoj umirati za svetu veru“. Evo je pao, proboden kopljem, kuren ataman Kukubenko, najbolji cvet kozačke vojske. Pogledao je oko sebe i rekao: „Blagodarim Gospodu što sam mogao da umrem pred vašim očima, drugovi! Neka posle nas žive oni koji su bolji od nas, a ruska zemlja, Hristom ljubljena, neka je večno lepa!“. Autor se ushićuje svojim herojem: „I uzletela je mlada duša. Preuzeli su je anđeli u ruke i poneli ka nebesima; dobro će mu tamo biti. „Sedi, Kukubenko, sa Moje desne strane! – reći će mu Hristos. – Ti nisi izdao drugarstvo, nečasno delo nisi uradio, nisi izdao čoveka u nevolji, čuvao si i štitio Moju Crkvu““.

Čitajući „Tarasa Buljbu“, shvataš da na svetu nema zločina strašnijeg i sramotnijeg nego što je izdaja Otadžbine. Tarasov mlađi sin, prezrevši svoju svetu dužnost, zaljubio se u lepu Poljakinju i prešao na stranu neprijatelja Seče. Andrija doživljava svoj poslednji susret sa ocem kao strašnu odmazdu. Na pitanje Tarasa: „Šta je bilo sinak! Da li su ti pomogli tvoji Ljasi?[2]“ – Andrija nije mogao ništa da odgovori. „Zar tako prodati? Prodati veru?“. Taras ne oseća sažaljenje prema sinu izdajniku. Bez kolebanja vrši svoj sud: „Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti!“.

Andrija pokorno prima očevu presudu, shvatajući da kod njega nema i ne može biti opravdanja. On nije samo izdajnik, nego i bogoborac, jer se odrekao zavičaja („Ko je rekao da je Ukrajina moj zavičaj? Ko ju je dao meni za zavičaj?“), on se odrekao od Božije odredbe: samo Gospod svakom čoveku određuje mesto rođenja, a čovek mora da voli Otadžbinu koju mu je dao Bog.

A odmah iza toga bio je zarobljen Ostap, stariji Tarasov sin. Rizikujući život, otac se provlači u neprijateljsko okruženje, kako bi ga podržao u teškim trenucima mučenja. Uskoro i sam Taras hrabro gine u ognju, raspet na drvetu. U poslednjim trenucima života on ne razmišlja o sebi, nego o drugovima, o Otadžbini. „… Kozaci su već bili u čamcima i veslali su veslima; Meci su pljuštali na njih odozgo, ali nisu stigli do njih. I oči starog atamana zasijaše od radosti. – Praštajte, drugovi! – vikao im je on odozgo, – sećajte me se i sledećeg proleća dođite ponovo ovamo, da dobro prošetate! Šta su dobili đavolji Ljasi? Mislite da ima nešto na svetu čega će se uplašiti kozak? Sačekajte, doći će vreme, biće to vreme i vi ćete saznati šta je to pravoslavna ruska vera!“.

Gogolj je bio zaokupljen razmišljanjima da li je za hrišćanina greh da ubija ljude na bojnom polju. Među njegovim zapisima iz dela Svetih Otaca i Učitelja Crkve nalazi se i sledeći: „…Ubijati nije dozvoljeno, ali ubijati neprijatelje u borbi je i dozvoljeno i pohvalno“ (Sv. Atanasije Aleksandrijski). Evo i zapisa jednog autora savremenika Gogoljevog, preosvećenog Gedeona, episkopa Poltavskog: „Ako se neko oblači ratnom hrabrošću: ona je uzvišena ukoliko diše verom; jer tada to nije očajanje, nije strah, nije bojazan, u grudima vojnika ne živi žestokost, nego velikodušnost, koja poražava neprijatelja bez prezrenja prema njemu; tada ne osveta, ne zloba, nego plemenita svest o sopstvenim zaslugama, ispunjavaju njegovo srce“.

Nesumnjivo da je Gogolju bio poznat i odgovor ravnoapostolnog Kirila[3] učenim muslimanima o upotrebi oružja od strane hrišćana. Taj odgovor mi čitamo u žitiju slovenskog prosvetitelja. Jednom su ga Saraceni (Arapi) upitali: „Ako je Hristos vaš Bog, zašto ne činite ono što vam On kaže? Uostalom, u Jevanđelju je zapisano: molite se za neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze i tlače, i okrećite drugi obraz onima koji vas biju. A vi tako ne činite: protiv vaših protivnika vi vadite oružje“. Sveti Kiril je odgovorio: „Ukoliko u nekom zakonu budu napisane dve zapovesti i date ljudima da ih ispunjavaju, ko će od ljudi biti istiniti ispunitelj zakona – da li onaj koji ispuni jednu zapovest ili onaj koji ispuni dve? „Naravno, bolji ispunitelj će biti onaj – odgovorili su Saraceni, – koji ispuni dve zapovesti“. „Hristos Bog naš, – rekao je na to svetitelj, – zapovedio nam je da se molimo za one koji nas vređaju i da im činimo dobro, ali je rekao i ovo: Niko nema veće ljubavi od ove, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Podnosimo uvrede ako su uperene samo protiv nekoga pojedinačno, ali se zalažemo i čak polažemo svoje živote ako su uperene protiv društva, da naša braća ne padnu u ropstvo, gde bi mogli biti zavedeni na bezbožna i zla dela“.

Odajući poštu vojničkom podvigu, Sveti ravnoapostolni Kirilo, u saglasnosti sa ostalim Svetim Ocima i učiteljima Crkve, izjednačava sve hrišćanske vojnike koji su stradali za veru i otadžbinu sa svetim mučenicima.

U knjizi „Odabrana mesta iz prepiske sa prijateljima“ Gogolj sumira svoja razmišljanja o tome da li je legitimno braniti svetost vere silom oružja: „Crnorisci Osljaba i Peresvet, po blagoslovu samog igumana, uzeše mač, što je protivno hrišćaninu…“. Bilo je to uoči Kulikovske bitke, kada je sveti Sergije Radonješki, iguman ruske zemlje, blagoslovio velikog kneza moskovskog Dmitrija Donskog za borbu protiv Tatara.

Pa ipak, Gogolj je molitvu smatrao glavnim oružjem, ne ukidajući materijalno oružje. Na leto 1847. godine on odgovara Belinskom: „Vi kažete da se Rusija molila dugo i uzalud. Ne, Rusija se nije uzalud molila. Kada se pomolila, bila je spasena. Molila se 1612. i bila spasena od Poljaka; Molila se 1812. i bila spasena od Francuza“.

Zašto su Zaporoški kozaci, hrabri ratnici koji su bili spremni da svoje živote polože za pravoslavnu veru, ipak doživeli poraz? Kako piše Gogolj, „…cela Seča se molila u jednoj crkvi i bila spremna da je brani do poslednje kapi krvi“, ali istovremeno „nije htela da čuje za post i uzdržanje“. To jest, voljno ili nevoljno, kozaci su se u vezi sa ovim izložili velikim opasnostima. Imali su dovoljno snage, dovoljno hrabrosti, duša im je bila željna borbe, ali pri prvom zatišju je počelo sveopšte pijanstvo. Za vreme opsade Dubna, Zaporožci su se napili i bili su potučeni od Poljaka, – njih je pogubilo neuzdržanje. Sam Taras je pao u ruke Ljaha zbog izgubljene „lulke“ – lule za duvan. Neumerenost takođe dovodi do nehrišćanskog ponašanja u ratu. Tako, posle pogubljenja Ostapa, Taras, takoreći, organizuje strašne paganske pomene za svog sina, uništavajući celokupno stanovništvo u svakom zarobljenom poljskom selu, bez obzira na pol i uzrast.

Povest „Taras Buljba“ bila je popularna ne samo u Rusiji, već i širom sveta. Upoređena je sa klasičnim epskim delima kao što je Homerova Ilijada (na koju se Gogolj i orjentisao). Najveći francuski istoričar 19. veka Fransoa Gizo smatrao je da je ovo jedino delo u modernoj svetskoj književnosti koje zaslužuje naslov epske poeme.

Knjiga je više puta prerađivana za pozorišnu i opersku scenu, a adaptirana je i za ekran. Knjiga „Taras Buljba” je oduvek bila omiljeno dečije štivo. Poznato je da je svetom mučeniku Careviću Alekseju Nikolajeviču, sinu Cara-strastoterpca Nikolaja Aleksandroviča, više puta čitana Gogoljeva povest i veoma mu se dopadala.

I mnoga dela ruskih pisaca, uključujući dela Gogolja, ponovo su čitali članovi carske porodice u zatočeništvu – u Toboljsku i Jekaterinburgu. I danas Gogoljeva genijalna povest „Taras Buljba“ budi dobra osećanja u srcima čitalaca, uključujući hrabrost i patriotizam.

[1] Takozvanih ruskih „bilina“ – primedba prevodioca

[2] Ljasi – podrugljiv naziv za Poljake u Rusiji – primedba prevodioca

[3] Reč je o svetom Ćirilu, prosvetitelju Slovena – primedba prevodioca.

PRIMEDBE

1. Primećeno je, da je slika bitke Zaporožaca pod zidinama Dubna (koja se javlja u drugoj redakciji «Tarasa Buljbe») uveliko napisana pod uticajem prevoda Homerove „Ilijade“ N.I. Gnjedića. (vidi: Brюsov V.Я. Ispepelennый: K harakteristike Gogolя // Sočineniя: V 2 t. T. 2 M., 1987 S. 131–132).

2. Zaйcev B. Žiznь s Gogolem // Sovremennыe zapiski. Pariž, 1935 № 59 S. 272

3. Belinskiй V.G. Sobranie sočineniй: V 9 t. T. 1 M., 1976 S. 181

4. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jovan, 15: 13)

5. Vidi: Obolenskaя Ю.L. Dialog kulьtur i dialektika perevoda. Sudьbы proizvedeniй russkih pisateleй HIH veka v Ispanii i Latinskoй Amerike / Moskovskiй gos. un-t imeni M.V. Lomonosova. M., 1998 S. 203; vidi takođe: N.V. Gogolь. Taras Bulьba. Avtografы, prižiznennыe izdaniя: istoriko-literaturnый i tekstologičeskiй kommentariй / Izdanie podgot. I.A. Vinogradov. M., 2009 S. 568

Poznati književni analitičar i kritičar Šarl Ogjusten de Sent-Bov u tekstu o prevodu povesti Gogolja na francuski jezik nazvao je „Zaporoškom Ilijadom“ knjigu „Taras Buljba“. Tekst je objavljen i u ruskom prevodu u Otadžbinskim zapisima «Otečestvennыh Zapiskah» (1846. № 1) u tekstu V.G. Belinskog «Otzыvы francuzskih žurnalov o Gogole» (vidi: Vinogradov I.A. Letopisь žizni i tvorčestva N.V. Gogolя: V 7 t. T. 3 M., 2017 S. 264).

Izvor: Sabornik